Pokret

· ГОДИНА ПРВА БРОЈ 16.

17. МАЈА, 1924 Г. БЕОГРАД

ГОРА МОГУЋНОСТ

Већ првих дана после Уједињења чули су се протести против мајоризовања, и још је састанак Конституанте био у неизвесној будућности, кад су некоје сувише опрезне партије и групе стале тражити пут, како да се рад Уставотворне Скупштине обезбеди против могућности „надгласавања“. Најпростији и најефикаснији начин нашао је Г. Радић, одрекавши Конституанти право да уопште решава питање Устава заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. По његовом тадашњем схватању, једини заједнички интерес ова шри народа ограничавао се на обезбеђење граница према иностранству, или тачније према осталим суседним народима. А то је постигнуто уговорима о миру, који су одредили међе „међународно признатој територији.“ Разграничење, пак, и регулисање односа између самих Срба, Хрвата и Словенаца, ствар у тих заинтересованих, а међу собом независних народа, и она, наравно, не може спадати у компетенцију заједничке Уставотворне Скупштине. Таква заједничка Конституанта претпоставља једну сувереност, сувереност једног народа, а то је у сукобу са идејом о независности три народа. Не може, дакле, бити говора о заједничком Представништву; сваки народ мора имати своје засебно, и пошто је прва потреба да ослобођени народи добију сваки свој Устав, а израда тих Устава може бити само дело одговарајућих Уставотворних Скупштита, — то је потребан и састанак Хрватске Уставотворне Скупштине у Загребу. Према томе, хрватски народни посланици немају шта да траже у „београдској Скупштини“; они ту, самим својим присуством, одричу независност свом народу и својој држави, Хрватској, дакле су издајници.

И заиста је, у то време, Г. Радић, према овој својој логици, све Хрвате изван своје странке стрпао у издајнике, и тако су издајници постали и Г. Корошчеви клерикалци, и др. Лорковићеви заједничари, — данашњи савезници радићеваца. Ове две групе нису побијале тезу Г. Радићеву о три независна народа, али су налазиле да његова тактика није добра.

Та тактика која је узела сувише оштар, скоро непријатељски став према Београду могла је бити врло опасна и за специфично хрватско-словеначке интересе, у доба када се још није знало како ће изгледати будућа мапа Европе. Зато је, у то време, према Г. Радићу био прилично безобзиран, сем Г. Корошца, и Г. Трумбић (пошто је пропала његова идеја о окупацији српско- хрватских територија америчким трупама) а и многи други каснији његови пријатељи.

Али, као што је напоменуто, ове странке осуђивале су само Г. Радићеву тактику, не и његове погледе на уједињење и будуће односе међу нашим племенима. И оне су зазирале од Конституанте, а кад су се већ помириле с њом, тражиле су начина да јој, колико је год то могућно, спутају могућност рада. Отуда је потекао захтев о „квалификованој ве-

Бини“ као средству које ће онемогућити „мајоризовање.“ Како је познато, ова фраза о „квалификованој већини“ ушла је још у Крфску Декларацију, и остала је тако неодређена све до самог састанка Конституанте, то јест од 1917. до краја 1920. године, и премда већ од првих дана Уједињења није скоро никад изостајала из свакидашњег политичког жаргона, нико јој није знао прави и потпуни смисао. А није га ни могао знати зато што је тај смисао био променљив. Тек под крај 1920. и почетком 1921., проповедници ове фразе нашли су да она значи, или треба да значи, већину од две трећине. Али тај проналазак је резултат прилика какве су у Конституанти створилили избори. На име, према саставу Скупштине било је јасно, да је немогућно наћи већину од две трећине која би била склона да прими централистички Устав. И зато су противници централизма: автономисти, федералисти, конфедералисти итд. пристали да шакву већину признаду за квалификовану. У даном моменту то им је било довољно. Али да је резултат избора испао друкчије» Да је, на пример, централистички фронт захватио преко две трећине Конституантег У том случају, јамачно би се већ тада, у време израђивања Устава, сазнало и за друге услове које једна већина код нас треба да испуни, ако жели да се њена решења примају као обавезна за читаву

земљу. По каснијем једном објашњењу Г. Корошца, није довољно да једна већина има за собом само снагу броја; она мора бити још нарочито квалификована. Да један закон, на пример, — то је смисао овог објашњења — узмогне имати законску снагу и у Словенији, потребно је, да га прими и словеначка већина, дакле већина словеначких посланика у Скуп-

ШТИНИ. По Г. Радићевој теорији о три засебна народа, коју је данас примио и Г. Корошец, тај захтев је сасвим логичан. У истини, један народ не може подносити да му посланици страног народа, или страни народи праве и натурују законе! А сасвим је ирелевантно, да ли је та туђинска већина која законе изгласава већа или мања. И Словенцима је, дакле, потпуно свеједно, да ли је једну ствар Скупштина примила са 250 или са 160 гласова; она је њима наметнута, она постаје насиље, ако није изгласана уз помоћ већине словенских посланика. (Занимљиво

је, да су данас и клерикалци и радићевци ове услове напустили. Данас они не испитују национални карактер Блокове скупштинске већине, и за њу траже права парламентарне већине, и ако она није и српска већина па, према Г. Радићевој и Г. Корошчевој тези, не би могла доносити законе и за Србе. Но о овим недоследностима и њиховим узроцима не мислимо овде говорити.) Исте квалификације, разуме се, једна скупштинска већина мора имати и у погледу на Хрвате.

То је логично. Али та логика убија и онемогућује Парламенат и Парламентаризам у овој земљи! Читава Словенија даје око двадесетак посланика. Њихова већина, према томе, једва да је јача од туцета. И сада то туце посланика мора бити у могућ-