Pokret

98 покРЕТ

се приме, а има имеђу Србима људи, и нису тако ретки,

који то препоручују, треба одмах бити на чисто и са консеквенцијама које отуда излазе. Треба, наиме, одмах приступити територијалном разграничењу наших племена, Срба, Хрвата и Словенаца, треба земљу поделити у зоне српску, хрватску и словеначку, и

у опште предузети мере за што бржу ликвидацију ове садашње државе. Место једне државе доћи ће, како то Г. Радић зове, „склоп“, то јест савез трију држава, и место Видовданског Устава уговор о савезу. Какав да буде тај уговорг О том ће имати да се изјасне опуномоћени представници народа срп“ ског, хрватског и словеначког. У сваком случају, уговор мора бити ограничен на што ужи терен, да би сваком племену остало подручје за ничим неограничавану слободу кретања. А разуме се, мора бити предвиђена и могућност да се савез разиђе. Није искључено, чак је можда и вероватно, да би баш са оних страна које данас траже потпуне а тономије и независност, у преговорима о савезу долазили захтеви да савезништво буде колико је год могућно интимније. Али данас већ такве могућности узимати у рачун било би исувише рано. Треба ба-

зирати на оном што је дано и што је ту: а то је жеља Хрвата и Словенаца да живе својим самосталним животом. Према тим жељама треба подесити наше односе. И јер Видовдански Устав не одговара тим жељама, треба га одбацити. Хрвати и Словенци, са свим природно, уклањање тог Устава

сматрају првим условом за испуњење својих 3ах“ тева; код Срба, пак, у овој ствари влада прилична

пометеност: код њих је најчешће оно што је најапсурдније, наиме, и жеља да се Хрватима и Словенцима изиђе у сусрет, и жеља да се, ако је икако могућно, одржи Видовдански — унитаристички и централистички! — Устав. А та пометеност представља једну озбиљну опасност, јер она спречава и процес уједињења и процес засебног, слободног груписања наших племена. Говори сео потреби споразума са Радићем а пред јавношћу се одбија и свако наговештавање о ревизији Устава: то јеим безразложно и непаметно. Кад се стало на гледиште, да у овој држави треба да буде пресудна не воља већине њених грађана, него воља већине сваког племена, онда је ревизија не само потребна него просто неизбежна. А кад се већ напушта унитарна држава и велико начело народног јединства, онда бар треба тражити све користи такве жртве: то јест треба тражити истинско, потпуно задовољење свакога пле мена, И зато ревизија треба да буде на што широј бази. Јер само онда пе евентуални споразум бити реалан и трајан. Они, дакле, који хоће споразум, у смислу у ком га узимају Г. Г. Радић и Корошец, треба да нађу ту базу. На један конкретан предлог са српске стране у том смислу, одговорило би се; несумњиво, конкретним предлозима и са стране Словенаца и Хрвата: почела би бар озбиљна дискусија о озбиљним стварима. Данас смо, међутим, и од тога почетка далеко, и док ми у Београду мислимо да имамо нормалну парламентарну Владу и већину, стварни шеф те већине у Загребу сваки дан нас својим поступцима уверава да смо у грдној заблуди.

ПЛАВИ ДОБРОЋУДНИ ВАЛИ

1. Прича без сижеа

Велики пароброд плови по плавоме мору и чини се мали ономе ко га из даљине гледа. Велики је, и велико је друштво на њему. Интересантно друштво образованих људи који су готово сви свршили исте школе, али су врло различити и разноврсни. Спојила их једна идеја и тако путују за једно по лепоме путу у једном истом високо културном циљу.

Разуме се у једном тако цивилизованом друштву и жене су људи. Иначе би било врло монотоно. Ако би се догодило да сами мушкарци путују по најлепшем пределу на свету, тај предео ипак не би био толико леп као кад би с њима путовала макар само једна жена. Ту истину не знају сви, али је ово културно друштво зна, можда мало и сувише, јер је у њему више жена.

Разуме се, велико се друштво увек дели у мале групе. То је права забава кад сви могу да говоре и да буду саслушани.

Једна сасвим мала група на крову велике лађе

под платном које ветар лепрша. Тако имају две хладовине. Две госпођице, интимне пријатељице, скоро сестре, које су заједно одрасле, заједно се школовале, заједно косу одсекле и заједно пошле на овај естетски и културан пут, две госпођице које скоро личе једна на другу и један туђ господин, муж једне госпође која је због мале деце остала код куће, сасвим исправан муж, чине засебно мало

друштво на широкој пучини и врло живо разговарају. Две пријатељице су црномањасте од природе и поцрнеле од сунца, јер су пре купања у мору аконтирале два туцета купања у Сави. Обе су лепе, али је млађа лепша. Свакако је млађа кад изгледа млађа. Оне су модерне, но не сасвим: имају кратку косу, али не пуше, или не пуше јавно. Занимљиве, миле, добре, тактичне и још пуно лепих епитета. Али није то оно што је пленило младог ученог ожењенога господина, кога су једни звали професором, а други доктором. Оне су дошле из Француске, оне су тамо дуже живеле, оне говоре одлично француски, а млади господин — за те две

титуле он је заиста и по изгледу млад — има највећи пијетет према свему што је француско, што је било у Француској, што је дошло из Француске и што воли Француску. Свакако је млађа госпођица имала у себи нечега више францускога, јер је очигледно било да се она више свидела господину професору.

Било је занимљиве конверзације на француском и одушевљених погледа кроз наочари, било је и флерта али све професорски, на дистанци, као од прве клупе до катедре, као што приличи професору, ожењеном човеку и оцу двоје деце.

Господин доктор — али да се објаснимо. Многи су запазили да је међу ученим људима професору мило кад га зову доктором, а доктору мило кад га зову професором. Пошто је наш професор био и доктор зваћемо га и једним и другим именом. Он је био избријан. Госпођице ошишане, а

господин избријан и по лицу и по глави. Гологлав.