Pokret

228

покрет

Пред друштво изађе жена са малим дететом у

наручју, јектичава изгледа и грозничавних очију, и поче наплаћивати таксу. Динар од особе за шетњу по острву, а још динар за разгледање дворца. С друге стране острва враћало се неко расположено друштво и певало. Два мушкарца и две девојке.

— Ајме мене, сињорина Бубе, што смо лијепи! — узвикну Рачић у сусрет црноокој девојци која је имала на глави венац од рузмарина.

— А што те то интересаг — одврати му она. — Рађе гледај своје сињорине.

И ово весело четворо замаче уз смех у оближњу стазу.

Прошеташе острвом, али није било расположења и све је било некако млитаво и апатично. Једино су се чули Олгини узвици која се чудила час дрвету са рокчићима, час зрелим неранџама, час лимуну који је гордо држао свој златни плод.

— Замислите, — говорила је Рачићу, — вечито прашина, блато, магла, а сада одједном ова лепота! Па наранџе! Не, ја сам просто усхићена. Зар рокчићи расту на тако великом дрвету; Откините ми један, молим вас. — И она је тако непрестано чаврљала, пљескала рукама, цикала, руменила се и уживала као какво мало дете.

Владимир је корачао крај Лијерке. Ни једно ни друго није обраћало никакве пажње лепотама острва.

— Време пролази, — рече полако Владимир. — Не говоримо о томе, — замоли Лијерка. Поћуташе.

— Јуче сам добио позив од редакције да се имам вратити у Београд најдаље за десет дана, понова поче Владимир.

Лајерка застаде. Она се угризе за усну ну неверици погледа у младића.

— Је ли то истинар А... а Ленар

— И она ће са мном.

— Не, не! То није могуће. За десет данарг Ви се шалите.

Али је озбиљан изглед Владимиров говорио и сувише речито да је све то истина. Стајали су на једној избоченој стени, пуној пукотина и острига. Море се стишавало, а сасвим у даљини пролазио је велики прни пароброд. Девојка уздахну.

— Да знате како ми је тешко.

Он је ухвати за руку и хтеде нешто рећи.

— Не говорите! Ништа немојте говорити, ја све знам. — Затим: — Хајдемо, наши се враћају.

Разгледање празног дворца унесе још више нерасположења у друштво. Прођоше ходником са гипсаним бистама, изађоше на манастирску тарацу, завирише у собе, сасвим мрачне, јер капци беху чврсто затворени, попеше се на кулу, погледаше изглед, вратише се, и то све скоро ћутећи.

У великој празној дворани, са таваницом низ: рађеном у дрвету, жена са дететом, која је проводила кроз дворац, рече скоро побожно:

— Ово је трпезарија Његовог Величанства блаженопочившег цара Максимилијана.

Ово изазва смех, јер је соба била потпуно празна; једино је неким чудом у једном углу стајао црн пијанино, сав одрт, и једна расклиматана столица. Олга од једном завика, прискочи клавиру и празном дворницом одјекнуше звуци фокстрота. Клавир је био раштимован, Олга је погрешно сви“ рала, али сви оживеше. На вратима се појави Бо-

гољуб Кнежевић, зарумењен, насмејан, у белом о: делу и панама шеширу. Како» Случај» Лена узвикну обрадована. А досада, нерасположењг > Она збаци са главе шешир, пљесну рукама и повуче га на игру. Заиграше и остали. Вељко са Катарином, отмено и фино, Димитрије са Лијерком, више из учтивости него из задовољства.

Жена која их је проводила поче се клибити, рачунајући већ у напред на бакшиш, док дете заплака. Направи се прилична ларма. Испод отворених прозора прну неколико птичица па се и њихов цвркут помеша са фокстротом.

Ах, добре наше бакице, ви нисте могле у својим кринолинима и фигурама ланса осетити све сласти игре! Држали сте се за руке; у вртоглавом валсу једва да је рука младог официра или чиновника почивала на вашем струку, тврдом од корсета, којим сте стезали своје вите облике. Ваш је живот на измаку, а нисте уз звуке музике уживали задовољства која долазе од чистог и непорочног додира и близине два млада тела. А када видите ваше унуке сада, како се предају, на клизавом паркету, у танким и провидним хељинама, опијајућим фигурама фокстрота, уанстепа и танга, ви дижете поглед стропу где блеште лустери и призивате Бога. То је завист, Бога ми! Јер да сте се једном нашле у чврстом загрљају ватреног младића, који вас стеже и привија уза се несметано, под дивљачким звуцима џас-банда, да су се ма и једном ваша нежна колена дотакла снажних мушкарачких ногу, да су вам се груди, тек пропупеле, ма п за тренутак наслониле на широке господинове груди, ви не би сада вртели главама, него би се са језом, сетно и на часак стиснутох трепавица, сетили прошлога и зажалили за младошћу. А ти деда, дуге беле браде, паметних очију и избораног чела, што у свему гледаш пропаст, другојачије би говорио да си се у младости својој вртио по сјајним дворанама са намирисаним девојкама у наручју, осећајући топлоту вижљавог стаса и слутећи клизаве облике младих ногу и трбуха.

Олга је без предаха свирала; остала два пара беху већ одавна престала са игром и још су једино играли Лена и Богољуб. То је већ прелазило све границе плеса. Лица су им била зажарена, руке се клизале преко овлажене хаљине, ноге се плеле и дотицале; дисали су тешко и задихано, док се коса у Лене била растресла и покварена падала по потиљку; дамари су тукли брзо и јако, јер је крв врила. 5

Најзад Олга малакса. Запљескаше гледаоци, а Лена клецавих колена, зајапурена, и замућена погледа, приђе прозору и седе на даску. Сва је треперила од умора и уживања.

Завлада тишина коју тек Владимир прекиде:

— Ово је било дивно. Сад би требало да нам Мића штогод запева.

Мастаде облигатно нећкање (и облигатно мољење. Олга насумце удараше акорде по клавиру. Димитрије погледа у Лену, али ова није обраћнала никакве пажње томе што се дешавало у соби. Хладила се марамицом и гледала у парк.

= О, Мићо, ја сам бар мислила да нисте сељак! — скочи Олга. — Колико се само молнте!

Њему би непријатно да га и даље моле и седе за клавир, ма да му није било до певања и песме,