Pokret

328

Лијепа Пава сад у води спава.

Милије јој у води лежање,

Нег у свили на недрагој руци.

Ваша Џава ко анђелак спава, —

Била ваша од јутрос је наша; —

Ми је амо нелрагом не дамо;

ЈБубимо јој косу расплетену,

Боље смо јој од немајке њене.“

(Спотватице дмајовине, св. 1. и 1, стр. 118. и 119.)

: Каква лепа, вели Лаза Костић ју својој књизи ОЈ. Ј. Змају, каква лепа, мила и необична супротица намеђу милости хладне крви у риба и немилости топле крви у рођене мајке! — И да би истакнуо ову драж лепоте ове Змај-Јованове песме Лаза Костић поређује се са Рибаром, једном од најчувенијих Гетеових песама која у њетовом, Костићевом, преводу гласи овако:

„РИБАР

Вода је штуштала „вода се надимала, крај ње је седео рибар, гледао је мирно према удици, орце му је обузела хладноћа. Па како он седи и вреба, расклопи се вир, а из валовите воде инспљусну горе. једна влажна жена.

Она му је певала, сна му је говорила: „Што вабиш мој кот човечјим умом (о човечјим лукавством у самртин жарј Ах, да знаш како је рибици тако мило на дну, ти би одмах овако сишао доле, па никад злравији! 5

Зар се у мору не разгаљује мило сунашце ша н месеца Зар им се лице, умнвено духом вала, не враћа два шута лепше Зар те не мами дубоко небо, влатом обасјано плаветнило Зар те не мазгти само твоје лице овамо у вечну росицуг

Вода је шуштала, вода се надимала, запљускује му голу нопу; срце му се ширило од силне чежње, као кад га драга поздравља. Она му говори, она му пева, а он се занесе: Мало га она повуци, мало он клони, ни нико га више не виде“.

„Олд свих најлепших песама већих и највећих народа што спепавају међусобну намеђу човека и риба, најчувенија. ја, вели Лаза Костић, најпризнатија, најславнија Гетеова пеомтица „Рибар. у

Шта, је Гете хтео рећи том песмом“ — пита даље Лаза Костић.

И одговора: „О томе су много оразбиралн иотитивачи тора класичног (доба немачке књижевности. Динцер (Нетггсћ. Рипвег: Сбоетез !упксће Седстћте), као најстарији, најзнаменитији и најпризнатији проучилац Гетеових умотвора вели, да она „влажна жена“, вила рибарица, (у тој песми свети рибе, своју децу, свој „кот — Вгш“ што их рибар таманн, што их лукаво и треварно мами горе у „оамрини отањ.“

И шрилика је да је тако те би на томе и остало, нико не би ни тражио друге намере у тој пеомш да се није друкчије очитовао-сам Гете. Он је свом секретару Екерману казао, да је у тој својој балади „хтео само приказати чаробију, привлачну снагу воде“...

Но било како му драто, кад упоредимо основну мисао Петеова „Рибара“, н догађај о коме се разговарају тице и рибе у Змај-Јовановој „Онохватици“, ја мислим да српока песма У много мање стихова — немачка балада има их готово два пута више — много више каже нето немачка...

Шта се, у самој стварни, догодило у Гетеову „Рибару • Утопно се један рибар пецајући рибу. Бог да му душу прости! Не знамо ни то поуздано, је л био младић ил старији ч0век. Док (неки мисли да, је био старији, изводећи то ма омот стиха:

Кит бег та Негг ћгпап јер као само старијем човеку можо допрети хладноћа чак (до срца, — спомиње се при крају како оду „срце расте“, као да му се „драта јавља“ што иначе код старијих људи не бива.

А у српској песми видимо на дну воде читаву триптовест, читаву трагедију. Ту је једна несретна девојка нашла жаловни лек свом српобоном јаду., Ту је по среди једна патница, једна мученица, која нам је својим једом срце потресла. Ло аудбине такве младе девојке сваком је читаоцу многе више стало него до погибије какова 'му драто „рибара“.

Џа и рибе су у нашој „Онохватици миого утодљивије, блиске нашем срцу, него рибе Гетеове. Немачке су рибе осветние, бар их њихова вила свети. То, додуше, више триличи хлалној

крви _рибљој — _Касће зби Бић! вепоззеп тоегаеп“

"покрет.

веле Немци —, те чисто гледамо, како ће се оне „хлалнокрвно сладити месом утопљениковим.

“ Српске су рибе тешилице јадној невести утопљеници. Оне су више милокрвне нето хладнокрвне. Као да је сва стегнута љубав према неспоменутом несуђенику у самртном часу иабшла на девојчина срца, па се раширила по валовитој Дршни те обузела н све рибе, тако су оне прегле да утеше утопљениц у својом немом дворбом и угодбом, а што је њој најугодније, не даду је недрагом.

„Ми је амо недрагом не дамо“.

„У том, само у том једином случају надмашио је наш

песник немачког великана, бар мени се тако свиди, и то само набором догађаја. Ове је остало, што се тод хоће за лепоту песме, у немачкој балади недогледно јаче од српске песме. Ал још нешто у корист српекот песника према Гетеу. 5 „ЈУ шспитивању „Рибара оабележило се 0в0: „Рибар“ је штрви шут печатан 1779-е, а написан је, по свој прилици године 1778. Те је године, јануара 15-0г, скочила ју Илму и утопила са госпођица Кристијана Лазберт, девојка на угледне породице вајмарске. Тај догађај дубоко је потресао Гетеа п неколико дана он није могао ни на што друго мислити. 19-07 јануара писао је својој пријатељици Карлоти Штајн о томе. У том пнему имају ове речи: „ Та те жалост чисто призива, У ње је нека језива, привлачна снага, као ш у саме воде, у обема се огледају небеске звезде те нас маме“.

То уздизање жалости у небо, тај заронак неба ш његових звезда у жалост, сасвим доликује великом уму Гетеову и његову мишљењу о свету. Ал у „Рибару , који као да је поникао из тог жалосног случаја, (ни трага од те жапости. Може лако бити да је песник том догађају наменио већи оквир, па после није доспео да га изради.

Н тако је Кристијана Лазберт морала чекати преко сто година, док се није смиловао један српоки песник да је тренесе у Дрину и да је, уз пратњу немуштих песама „тица подриница (и „риба ћуталица , поднтне у звезде српоког песничког неба. Само је од Кристијане Лазбергове постала безимена „Појкова невеста“...

— Вар мислиш да је песник те шљао на Кристијану“ 5

— Не верујем... Али Кристијана није особито чељаде, то је врста, то је тип. Кристијана је навек било биће (их лоћ је света но века...

сасвим

„СОнохватице“ | поми-

Има у историји човечанства и имена унтвераа ни х генија, таквих какав је оно Лионардо ла Винча који је стављао печат свога великог духа на сваки, апсолутно сваки, посао кота се је био латино, но такве величине су сасвим тајузетно ретке и такво шме (не представља на пример име Г. Ивана Мештровића. Г. Иван Мештровић је не само наш највећи вајар него у опште један велики вајар; он има и ти ленат архитекта; он добро слика, кад слика, прерађњван његовим рукама, сваки тврд но сваки гњецав материјал добија уметничке форме. Али, рецимо, У области политике Г. Иван Мештровић сналади се тешко и мало оштоумно, тако да су његовим великим поштоваоцима и правим пријатељима нелатодна ни перавумљива његова повремена залетања у ту област. До ратова нашег народа за слободу и уједињење, кад се Г. Мештровић сматрао не (Србином него као неким, да се тако изразима због прецизтрања, Србовом, њетове политичке енунцијације отле су се разумети јер су биле корисне за револудионарни покрет на нашим запалним _ жранама. 98 време рата и непосредно по рату његове југословенске декларације биле су оното мање умесне ш нимало корисне; дашас, њетова Ррадићевско-сељачко-стеклишко-немоћно-тркосна орицјентација изазива код свих људи који увиђају потребу његовот немешања у политичке ствари велико жаљење. Зашто се тај богодашни уметник. предаје послу у коме се не изражава ње“ гова шетинсви велика но величајна вредност“ И шта га Тони ча изјаве које, извесно, не могу (учинити мањим његове уметничке творевине но које звучност његовог темена чине мање облом по мање топлом“ ;

На с банкету „Амершканско- Југословенског Друштва. праређеном (у Њујорку 16. прошлог месеца У почаст Ивану Мештровићу и Р.В. Сетон-Ватсону [. Мештровић одржао је један говор у коме је намеђу осталог рекао и ово:

а Наш сан, напори и жртве напега народа били су након рата окруњени наптим уједињењем по стварањем

у Лаза Костић: О Јовану Јовановићу Змају (дмајови), његову певању, мишљењу % писању, и његову добу. Сомбор, 1902. стр. 316.—828.