Policija

— 425 —

4. Према кривцима. Е, Бартон, енглески путник, видео је 1596 године између Софије и Ниша два човека набијена на колац, што су убили једног јаничара, а у Нишу исто тако натакнута два човека из Трансилваније, који су дошли да шпијунирају. На Златибору има један мост, што се зове Попов Колац. Прича се да је ту некакав поп ударен на колац, због лажног сведочења.“ |

Набијањем на колац кажњавали су сви Турци, који су представљали ма какву власт. Том казном служили су се чак и најситнији представници турске власти. Чисто изненађује пример који ћу навести. 14 јуна 1818 године пише из Жагубице омољски кнез Марко Џодић кнезу Милошу о неком Влаху из Злота, који је 1815 године побегао из Злота у Омоље, па сад „тргујући овај Влах отидне у своје село Злот, мало оваца да купи“, али га неки поткажу субаши и он га. ухвати „и у исто село на колац удари га“.з

Казна набијања на колац била је ужасна; ужаснија од сваке друге смртне казне. Коље је било од различитог, око. два и по метра дугачког и око петнаест сантиметара дебелог, дрвета. И ако је дрво било углађено, на врху добро наоштрено (неко је имало чак и гвозден врх)“ и намазано лојем, ипак је тешко пролазило кроз тело. Човек не може а да се не узбуди и не задркти само на помисао да је таква казна могла некад постојати. Не зна се шта је у њој ужасније: да ли ударци маља, који колац кроз тело протерују, или исправљање на коцу, или часови на њему, који понекад и по три и по више дана трају. Да би ужас био још већи, коље је понекад било тако кратко, да су пси могли да глођу месо несрећне жртве, докле су јој грабљиве тице очи вадиле и месо, комад по комад, кидале. Јеврем Обреновић се, преко зиме 1814 и 1815 године, као затвореник у Небојши кули, у београдског граду, јежио

# Бат. Ригсћаз, На пућуз Розћштив ог Ригсћаз ћез РИомтез, уој. У, стр. 307. С!агкоу 1905.

» М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, стр. 636.

8 Државни Архива, Кнежевска Канцеларија, Нахија Пожаревачка 1818 године,

" „јелов колац бегу (личком) на рамену

На врху љу надо челиково,“ (К. Наппап, Магодпе Рјезте Мића-

тедоуаса :, стр. 937).