Policijski glasnik

БРОЈ 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

I Опште питање: I Зовем се Станојло Дулић, стар 56 год., родом из Оглађеника, ожењен, имам двоје деце, неосуђиван. Окривљени Исидор синовац ми је. II На стварно питање каза: II Мој синовац заиста је био са мном у вече између 25. и 26. тек. мес. у мојој кући. По вечери рече ми да ће отићи на разговор до свога побратима Николе Мрачића. Кад је он отишао, ја сам легао да спавам. У које је доба дошао, не знам. Само кад сам устао, он је био у своме кревету. III Да ли си приметио у твојој кући какве ствари, које теби не припадају, а које је без сумње Исидор те ноћи донео? III Ништа нисам приметио сем једног парчета воштане свеће, које је лежало баш до кревета Исидорова. Од куд је ова свећица, не знам, јер колико се сећам, нисам је тада у кући имао. IV Је ли после тебе и Исидор устао? IV Јесте. V Како је тада изгледао ? Је ли био збуњен, узнемирен, у опште, да ли ти је тада необичан изгледао ? V Ваља се клети, па треба истину казати. Нисам приметио да је био збуњен, јал узнемирен. Оиако, изгледао ми је обичан. Само би к'о рекао, да је био нешто ужурбан, јер вели има нека прешна посла, па је одмах, чим се обукао, некуда отишао. Где је био, нисам га питао, јер сам се око свога иосла замајао. Ето то је све што знам по овоме, а на све ово и заклећу се. Дангубе не тражим. Писати не знам. + Станојло Дулик Подписао га Трифун Жарковик. Иред нама без примедбе: Трифун Жарковик. Мојсило Иванић. Оверава иследник, Начел. орески Илија Марковић. Деловођа, писар Славко Шајкови!.. Бр. 8533. Решење: На основу § 73. крив. судског поступка извршити одмах претрес над окрив. Исидором, па што се при њему буде нашло, ставити у записник. 28. Априла 1897. год. Н. . . . Иследник, Начед. срески Илија Марковић. (НДСТАВИИЕ СЕ)

ИЗ ПОЛИЦИЈОКОГ АЛБУМА

НИГСОЛА — МЛАДЕН — ЈОЦА БАРОНШШ'11. Које му је право име — не зна се. Увек га је казао друкчије. Последњи је пут прошао кроз руке нашег члана савског одељка, г. Андре Петровића. који му је показао пут тамо, одакле се и довукао у Србију. И лопов је, и варалица, и коцкар, и све... Час је на једном, час на другом месту. Воле непрестане промене али радо хоће своје операције да врши овде код нас. Од свију вароши у унутрашњости Србије највише му се допада Ниш, па за то кад год дође овамо он оде и тамо. Слику му доносимо у цељи, да му спречимо даље посете. Један случај, из његовог млађег живота, доносимо по Тасиним белешкама: »Целату или лекару. С( Ево шта вели г. Таса: Још у детињству остао је без родитеља, и не сећа их се много. Само зна, да му је отац пио... Има главу велику. Блесан је. Лењ. Тром. Једва се креће. По цео дан спава. Неће ни да говори. Тек што мора. Више пута ухвате га У т Уђој кући, туку га, он и не осећа, не виче, не брани се, ма шта са њим радили... По неки пут бунца. Више пута изгледало је, као да је био у епилепсији... Да видите, шта је једнога дана радио. — Тумарајући, као ово сада без занимања — вели он — дођем лане, у јесен, у Брод. Тешко сам живео, јер није имало откуда да се заради. Баш у то доба неки бечки трговци товарили су тамо пекмез. Ја сам шврљао које куда по Броду, па дођем и на железничку станицу. Обилазећи онуда падне ми на памет мисао: како би било да мало ванДрујем. И решим се, да пробам... Натоварени вагони са пекмезом стајали су отворени. Иослужитеља у онај час онде није било. Ја кришом ускочи%[ у вагон и сакријем се иза пуних буради. Тек што сам се увукао био, а ја чујем где залазе жељезнички момци па редом затварају вагоне, Још су нешто радили око врата. Чини ми се, да су ударали оно олово — пломбу — како ли зову... Мене, дакле, нису приметили. Ја сам само мислио: куда ли ћу сада, Боже мој. Истога дана кренуше се теретни вагони, и ја са њима... Путовао сам тако десет дана. За то време хранио сам се пекмезом. Мојим ножићем, кога носим уза се, отворио сам једно буре, па одатле пекмез вадио. Било ми је лепо. Сво време проспавао сам на бурадима... Када је био десети дан, мој вагон застаде. Сутра дан опет стоји. Тако је било два дана. Одмах сам се сетио, да ја нећу даље. Само сам двоје мислио: где сам ја, и како ћу да се извучем. Када би трећп дан, стадоше клопарати око мога вагона. Држ' се сада Никола — рекох сам себи... И доиста, један од кондуктера повуче врата и погледа унутра. У тај час ја иза буради подигох главу.... Овај кондуктер испусти кључ, па побеже. Имао сам тада велику косу, а како сам се ваљао по бурадима, мора бити да сам био јако чуиав, те се сиромах Шваба поплашио... Не постоја дуго — а пред вратима од тога вагона накупи се читава гомила. Беху неки у униФормама, сигурно чиновници железнички.... Рекоше ми нешто швапски... Сигурно је било — да изађем. Када сиђох доле они се окупише око мене, па ме стадоше загледати. Гледај, рекох, Швабо, имаш шта и видети... За тим ударише у кикот — да се иоизврћу од смеја. Узеше ме после у средину, па преко једне баштице одведоше ме горе у канцеларију. Уведоше ме у једну леггу, на-