Policijski glasnik

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 4

устро-Угарски. Пре неколико дана, тражила је Угарска влада, да јој се изда због једне опасне крађе извршене на некој територији, ал јој захтев није могао бити уважен за то, што је овде извршио разбојништво, дакле дело теже категорије. Сад Трета има да очекује праведну пресуду за своје злочино дело. Ференц Мађарић. — Ференц је родом из Сомбора у Аустро-Угарској. Има 41. годину, вере римо-католичке—Буњевац. Од породице нема нигде нпког, бар тако он сам вели. Говори, чита и пише: српски, немачки и мађарски. Стаса је средњег, дежмекаст, у опште сме1), очију плави, обрва, бркова и косе смеђе, залисци проседи. Грудни му је кош попречно преломљен но то се може нриметити само кад се свуче. Пре 6 —7 месеци Ференц се упознао са неким Густавом Хинолом из Сомборн који му предложи да праве српске новчанице. Ференц пристаде, напусти службу коју је имао као служитељ сомборског суда и дадоше се на посао. Ну како су обојица бнли слабог материјалног стања, они обрлате и некога Шандора Лугомирског земљоделца из Оомбора. да им С9 иридружи и да као имућнији ову ствар новцем потпомопге. II Шандор прпстаде па се сва троица дадоше на посао. Густав, као мајстор набављао је справе а Ференц је као ггомоћник, слушао и извршивао наредбе његове. Да би што сигурнији били у своме предузећу Густав се пресели у Сегедин. Тамо је он направио извесан број новчаница од по 10 динара, па кад је био готов, позове ову двојицу да им 60 новчаница и ови се крену за Србију. Новембра 22-ог у 9 сати пре подне стигли су у Веоград и одсели код „Македоније«. Ручали су па отишли горе у собу. Кад су сортпрали са правим нашим новчаницама, нашли су да су од њих 34 комада »добре". Остали 26 комада, што им нису изгледале како треба — спалише. Сад се и Ференц и Шандор кренуше да врше операцију с ,,добрим» банкама. Прво су отишли. на дорћол у душановој улици. Код Петра Николића бакалина прошли су добро, јер су једну протурили. Охрабрени, што им је први покушај испао за руком кренуше се да промену редом из дућаиа у дућан све ове новчанице. До1 )Оше пред дућан Николе Д. Кики трг. овд. на »зереку«. Шандор остане на улици а Ференц уђе у радњу где узе две томпус цигаре и затражи кусур од банке. Момак нпшта не примети но му даде кусу т. Али чим овај изађе из дућана и весело нође Шандору, момак истрча за њим и заустави га. Рече му да она банка не ваља и затражи другу. Ференц тада извуче из џепа још две банке и рече сасвим куражно : ако је та лажна банка онда су и ове. Тако је у ствари и било. —■ Био је то неки бистар момак па одма нозва полицијског органа који Ференца отера у кварт дорћолски. ШандоЈ^, кад је то приметио утекао је. У кварту су Ференца узели на иснит и одма видели по његовим одговорима да је он растурач лажних банака. Заузимањем наше полиције дошло се до гграве истине. У Сегедину код Густава где је била радноница ових новчаница нађене су све справе и велика количина лажних банака. Тамо је ухваћеи -иеки Марко Шипокатић друг Густавов у прављењу новчаница. — За овај ироналазак ФалсиФикатора, заслуга је наше полиције а и онога момка Кикиног, који је показао оштроумност и присебност. Јанко Станковић осуђеник београдског казненог завода, заведен је нод бр. 206 опште осудне књиге. (Уредн. бр. 12.) Јанко је циганпн ! родом из Сибнице окр. подунавског. Осуђен је последњи пут на двадесет година робије у тешком

окову, због извршене опасне кра^е и тешке повреде тела. По издржању казне има да издржи и пет година полиц. надзора. У казненом заводу Јанко се сматра као један између најопаснијих лопова и разбојника. Ово му је поред небројно полицијских казне друга судска осуда. Помиловањем казна му је сведена на дванајест година. Али Јанку је и то млого. Он жели слободу, јер му је већ дуго време. Једном је већ пробао да излети из „кавеза (( , али је у томе спречен. Ну бива, да умакне и по неки осуђеник, на кога се обраћа особита, пажња, зато мо хоћемо да донесемо што више слика тих окорелих и опасних робијаша, како се дочекају од стране • —■»« -Ф*Ф- -~ : ' . ' . У0П0МЕНЕ ИЗ Б0ЈНИЧК0Г ЖИБОТА. I. „Фини" крадљивци. Били смо на стражи код »Сава-кашгје« нас десетак-дванајест редова и један каплар. Жарко, летње сунце припекло да човеку мозак проври. Ми се завукли у стражару, међ' дебеле градске зидине и разговарамо. — Хеј, да нам је каквог воћа саде ? — Узвикну Максим Чварулић и опљуцну у страну. — Море ја бих волео бостана'! — рече Обрен Живић, звани /Кумур« и извади иза шајкаче једну цигарицу, која не беше већа од једноге саитиметра. — Па, да нас пустпш капларе, да одемо на пијацу, и донесемо бостана! — обрати се Нестор Шеврљуга, каплару. Донећемо амо, па да се сити наједемо !... — А од куд ти паре, несрећо !?... Сигурно си и данас тајин продао?... — Ј>з.к море !... За паре уме купити и моја стрина; него ми идемо да донесемо без пара ! —• рече »Тгумур« и осмехну се. — Хоћемо ли?... А, шта велиш каплар Никола!?... — Хајде де, ама да идете на ову доњу капију, да вас ко од оФицира не види !... Само бирајте оне »цариградске« ! — рече каплар Никола; а они весело поскакаше, дотераше одело, протрљаше чизме четком и одоше... Ја сам седео на душеми и пушећи цигарету прелетао сам мислима по моме родном месту. Нисам ни обраћао пажњу на оне што одоше. — А где је Ћумур ? — запитах каплара. Он се насмеја. — Одоше — вели — да донесу бостана!... — Их, што незнадох!... И ја бих купио једну лубеницу! — рекох вајкајући се, јер на овој жези, хладна лубеница добро би ми дошла. •— Па сад ће они донети!... — Јок, капларе, него да идем и ја; а иначе нам је нестало дувана, те да бар узгред купим и неки паклић!... Кад поменух дуван, каплар Никола пљуцну тако некако кисело, као да је сав сок из једнога лимуна посисао. — Иди, —- рече — само пожури и прођи на ону капију до Дунава !... — Разумем ! —- и дигох се те се упутих у варош. * Свет врви великом пијацом, мислиш да се сав Београд туна збио. Једни вичу, други се цењкају, — читав лом. На доњем крају, до полиције, назидане читаве барикаде бостана. Ја се уиутих тамо да купим једну лубеннцу. Запе ми за око

би на случај бегства, могли одма да