Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 6

2.) да ли та његова ранија радња (о пуштању на јемство) доцније, по свршеном делу код суда, кад су кривци и осуђвни, подлежи каквој одговорности или не? Претходно би се могло казати, да би радња иследнпкова била неправилна и погрешна, када би он окривљенога за злочино дело (као што је у наведеном нримеру убиство) пустио на јемство и у слободу, иа ма окривљени потпуно кривицу признао, а још веКа је његова грешка, када окривљени дело не признаје. Ни у ком случају иследник не може окрнвљенога за злочино дело пустити на јемство у слободу, јер зато нема законог овлашћења, већ једино може за преступе, као што је предвиђено у §. 131. в. крив. пост. §.§. 170. и 171. крив.-пост. само суд, а не нсгражна власт, може кривца па јемство пуштати. То се јасно види из самог текста овнх прописа. Према овоме, на ирво нитање, ја бих у опште одговорио : да је се иследник огрешио о закон, што је окривљеног на јемство ослободио притвора, без обзира на његово непризнање, јер је наведена кривица, која се окривљеном на терет ставља, злочине природе. Али та његова грешка у исто време не чини и кривицу, за коју би он требао по закону да одговара. Нарочито, ако се иначе из свестране истраге тога дела не може да нађе ничега другог, што би могло утврдити, да је иследник био заинтересован, и да је поред свога уверења, да је то погрешно што ради, ипак из рђавих намера, да некоме нашкоди или другоме користи, које би се намере н доказале, окривљеног на јемство притвора ослободио. Или најзад, да је знао да је неправилно такво пуштање на јемство, па опет окривљеног пустио из недовољне обазривости или нехата. Вез доказане кривичне намере или нехата, просто је неразумевање закона. Кад би иследник за овакве своје погрешке кривично одговарао, онда би било кривице и у сваком његовом раду, који М У С УД ка ° неправилан и иогрешан уништи, а и судије у суду одговарале би за доношење оних одлука, које би им виши судови поништавали, и ако нема ни помисли од кривичне намере или нехата тих чиновника, у таквом њиховом раду. Дакле у наведеном примеру, и ако је иследник погрешно пустио окривљеног на јемство за учињено убиство, кога не признаје, ипак он тиме није учинио никакву кривицу, која би се казнила по крив. законику, па ни из §. 127. ирт. зак. за коју се пита, кад из истраге није ништа изнето,. из чега би се могла утврдити кривична намера или нехат иследников у доношењу такве одлуке. Из другог питања да се лако извести, да се на прво питање очекивао одговор противаи овоме, што сам га изнео, иначе се не би онако поставило. Према изложеном мишљењу о првом питању одговор на друго, веома је лак: кад нема кривице до иследника у томе што је пустио окривљеног на јемство, док га још није суду спровео, онда за ту исту радњу не може бити крив ни доцније, по свршеној расправи код суда, кад су кривци осуђени. На против, ако би се утврдила кривица иследникова у пуштању окривљеног на јемство у слободу, онда би иследник за ту своју кривицу одговарао и доцније, иа ма кривци не само били осуђени, већ и казну издржали. Само би у овом случају ваљало имати на уму прогшсе о застарелости, е да ли није по њима кажњивост уништена. Код кривица тражи се материјална истина. Кад Ке се истрага отиочети не утиче на суштину кривице. Чиновничке кривице нису условљене само тужбом огнтећеног лица, веК се с погледом на §. 4. крив. пост. суде и по службеној дужности. С тога чиновника за његове кривице може оптужити сасвим незаинтересовано лице, као што се у наведеном примеру помиње, па чак његове кривице могу се ислеђивати и на просту безимену доставу према §. 53. крив. пост. На завршетку ове кратке речи могу додати: да у напредак питања, која се буду постављала, треба да су прецизнија, јер од тог зависи потпунији и правилнији одговор. Д. Н. С.

ШТА НЕД00ТАЈЕ ОВДЕ? Начелнику ср. Н. јави® је Петар ПетаковиК из села С. да су му непознати лопови разбили вајат и из њега однели млоге ствари у вредности 200 динара. Крађа ова извршена је ноКу. Ко му је исту извршио не зна, нити може на кога сумњу да полаже.

Иследна власт учиннла је по овоме све, што, је дужна била да учини. Но сав јој труд беше безуспешан. Крадљивци се нису могли пронаћи. Иследна власт нрема томе донела је овако решење : Пошто се не зна учинилац крађе извршене Иегру Петковићу из С. то ово-ср. иследна власт на основу § 29. кривич. суд. поступка решава : да се по овоме сваКа даља радња прекине и акта у архиву оставе. 18. Фебруара 1892. год. Начел. ср. у Н. Н. Н. Питање: Јели нравилно иследна власт иоступила, кад је овако решење донела? Шта недостаје овде' И, како је требала иследна власт да ноступп у овоме случају, кад се учинилац дела не зна? Први правилан одговор на ово питање, штампаћемо у натпем листу.

ЈЕЛИ ПО ЗАКОНУ ? на размишљање П равницима и нолиц. чиновницима Начелник среза К. потврдио је једно овако : Поравнање : Између Косте П.... и Димитрија М.... закључено на следећи начин: 1. Ја, Димитрије разбио сам н покварио чесму зидану, Костину, иостојећу »у о к на путу, и од исте однео цигле, чункове и камена корита, што је.код моје куће нађено нриликом полициског увиђаја. Иа да пе би пао под кривичну одговорност за поништај туђег имања, — обвезујем се да направим исту чесму у свему онако, како је била кад сам је порушио; итд. 2. Све ово обвезујем се да урадим о свом трошку до конца месеца августа ове године; а ако то не урадим до рока, онда да накнадим сопственику Кости на нме оштете 600 дии. 3. Ја, Коста, пристјем на иредње услове. 4. Ово поравнање има бити потврћено код среске властп. 21. јуна 1897 год. Поравна.ш се у К... Димитрије М... Коста П... Да су Димптрије и Коста које потнисани познаје ово норавнење у свему за своје пред влашћу признали и међусобом закључили, то тврдим по наплати таксе. Ј\» 0000. За начел, срес. писар 26. Јуна 1897 г. (М. П.) Р... У К... ДакЛе, из овога поравњења види се, да је ова чесма Костина. Но није тако. Она је својина са свим другог лица, које је тек данас сазнало ко је чесму порушио и материјал однео, зашто је подигло кривичну тужбу нротиву Димитрија и Косте. Како ће се дело код суда свршити то ћемо доције видети. Сада настаје питање: јели Димитрије учинио само поништај туђих ствари—§ 292. крив. закоиа? или има још и друго кривице, што је сав материјал однео својој кућп да себи користи прибави ? Дали је полициска власт поред јасног ирописа § 294. крив. зак. могла дело прекинути и поравнење тврднти, кад овде стоји још једна кривица поред оне из § 292. крив. зак. н најзад, да ли је иредходно требало од појављеног сопственика — Косте изискати уверење месног општинског суда : у чијем се атару налази поништено добро ; да он докаже својпну, па дело прекидати и поравнење тврдити? Јер ухваћени кривац хита да се што пре изравна, да не би казну искусио и непитајућн, чија је својина поништеног добра а нарочито кад је поравнење под повољним условима као што је ово. Док се чесма обнови као што је била потребно је 1000. дин. Међугим Коста је пристао за 600 дин. у своју корист. Молим уредништво »Полициског Гласника«, да преко свог листа ово изнесе на јавност, да се види: имали неправилне радње приликом нрекидања истраге и тврђења поравнења? Примите уверу мог одличног поштовања 15. Јануара 1898 год. М. Ј. Е.