Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 6

тога, код њега се обично нађе по неки „грандељ" и по нешто »пљуганца«. Тако је било и са Мошоном. Чим су се врата апсанска за њим затворила, окупише га »шатравци« са свију страна запиткивати. Једни га тешкају, други га сажаљевају, а трећи, чије срце беше више болећиво, приђоше, да се с њим упитају за јуначко здравље. Међу овима беше и Риста, који нађе за „сходно" да Мошону каже неколико утешних речи, и да га, онако пријатељски, л\ г пне мало руком по рамену и по прсима. На све ове изјаве иријатељства, Мошон не рече ни речи, ве}) се мирно повуче у један кут апсане и леже. Услед толике његове непажње, »шатравци® га добро изгрдише и исмејаше, па онда наставише даље свој обичан разговор. На Мошона нико више и не обраћаше пажње. Једини Рнста кад-кад онако исп.од ока иогледаше на њега. Наста ноћ. У »главњачи« упалише једну малу лампу. Стражари заузеше своја места, а кроз ходник одјекну глас старог апсанџије чнча Дојчина: » сиавај «. На ову једну једину реч сви затворенпци ућуташе. Све занеми. Наста тајац. У »главњачи« полегали гди је ко стигао. Нема ти ту ни простирача ни покривача већ само голе даске. Мошон закопча свој зимски капут и заспа као заклаи. За мало, па и сви остали поспаше а Рпста већ отпоче и хркати. Да га, је неко тада посматрао, мислио би, да три ноћи није спавао, али кад би га мало пажљивије загледао, опазио би, како му се, с времена на време, отварају очи и жудно погледају на ону страну где је Мошон лежао.... Док је Риста онако жудно погледао на Мошона, дотле је неко још жудније погледао иа Рнсту. То беше један младић, од својих 20 година, који лежаше у близини његовој. И он се, као и Риста претвараше као да спава. Тај младић беше Лазар Крстић, чувени крадљивац, који не избијаше из полицијске апсане. Он се на њу беше тако свикао, да му је необично било кад се налазио у слободи, у којој од своје 15. године није провео више од 5 месеци! Све остало време, до своје 20 године провео је по затворима а највише у »главњачи« главне полиције. У њој је он одрастао; у њој се осећао као у »својој кући«; у њој се упознао са свима важнијим крадљивцима и коцкариМа; и најзад, у њој се он школовао у лоповлуку и осталим неваљалствима. У времену, кад се овај догађај десио, он беше добро печен у своме »запату«. Рекосмо већ да он жудно иосматраше Ристу. То није било без уз-рока. За време, док је Риста, онако пријатељски, лупкао Мошона по рамену и прсима, Лазар је опазио на његовом лицу један лак осмех, — један израз задовољства и радости. Лазар беше лопов »првога ранга«. Као такав, разумеоје шта значи онај осмех Ристин. Према томе, не треба се чудити, што онако жудно погледаше на Ристу. У осталом, није га дуго ни иогледао. Чим се стражари изменише, -— а то је било око 10 сати, — Риста се лагано и опрезно подиже са свога места; поче разгледати пажљиво око себе и к'о сушта мачка допуза до Мошона. У једном скоку Лазар је већ био код њега. Ухвати га за каиут и шапну му: „Еј, мајсторе! II ја сам ту«. Ристи не беше ово право, али немаде куд, већ му одговори: Пс..с..с делићемо. На којој му је страни кеса? На левој. Јел' повећа? Прилична је! У капуту ? Не! Испод кожуха... То ће тешко ићи... Он је легао на леву страну. — Лако ћемо за то. Јел ти оштар нож? Јесте.... ...Овако шапућући, Риста и Лазар легоше поред Мошона и то један с једне а други с друге стране. Лежаху тако неко кратко време па за тим отпочеше операцију. Риста, правећи се да је сањив и окрећући се онако „у сну«, гурну Мошона, који се мало нокрену и настави хркање. Риста и Лазар очекнуше неколико тренутака па за тим расекоше Мошону капут и кожух; извукоше кесу и вратише се тихо и нечујно на своја места. Кад су одрешили кесу, нађоше у њој: један наполеон, једап дукат, једну сребрну турску лиру и 7—8 динара у сребру. Мошон је био опљачкан... Сирома Мошон! Била је то ситуација и смешна и жалосна. Сутра дан Мошон поче запомагати, к'о да му је кућа над главом изгорела. Ова вика пробуди не само затворенике и апеанџију, већ и самог дежурног члана. Члан са апсанџијом одмах уђе у »главњачу«. Тамо је био овакав иризор : Мошон се бије у груди и кука колико га грло доноси. Да су му оба ока ископали не би толико јаукао. А, Бога ми, није ни шала! Целога је свога века просио док је скугшо оно мало новаца, па

м.у сада однеше све до последње паре. Једва је сиромах умео да каже колико је имао. Претресоше све апсенике; прегледаше сваки кутић у »главњачи«, али узаман. Пара нигде нема. Риста је чак иротествовао, што га претресају због једног просијака, који, вели, целог свог века није ни видео толико пара а камо ли, још и да их је имао. Лазар само ћути. ...Изађоше из главњаче и одоше у апсанџијину собу. Почеше испитивати једног по једиог апсеника. Дежурни члан проба на леи начин. Обећава и награду ономе, који му каже где је новац. Све забадава. Сваки се куне оним што му је »најмилије« да ништа о томе незна. Ансанџија да пукне од муке. Најзад узе корбач. У томе тренутку доведоше Лазара. Када је угледао корбач, језа га подузе. Међу тим, апсанџија, познавајући га као »злу пару« навали одма на њега да каже где су новци, — у противном, прећаше му корбачем и ћелијом. Није требало много па да Лазар све призна. На иитање: где су новци, одговори: да су сребро прикрили испод једне даске у главњачи, а злато су прогутали. Он је, вели, прогутао дукат а Риста наполеон и пола наполеона. Риста у почетку одсудно одрицаше, али, кад се нађе сребро на месту, које је Лазар означио, немаде куд већ је и он признао. Нећемо причати шта је даље било. Доста ће бити, кад кажемо само то, да је Мошон захваљујући рицинусу после два дана, на велику своју радост, дошао до свога новца. Риста иак и Лазар, одлежали су још по један месец у затвору, па кад су били пуштени у слободу, љуто су проклињали рицинус и његове иоследице. Оима Баста. — И ово је изданак са стране, који нас је овде „усрећио«. Сима је ро1)ен у селу Рнбнику, у Хрватској. Тамо је и одрастао. Тек му је 21. год. По занимању је келнер. Средњег је раста; у лицу плав. Од своје породице има само брата Николу, који је пекарски момак. Сима живи у Србији од пре 13 година. Ал' то време није употребио на частан и користан рад, него на отимање туђе имовине. Да поменемо само ово, што је забележено у судским и иследним актима. Ноћу, између 7. и 8. •Фебруара пропгле године , Симо је извршио опасну крађу Петру Сотировићу кафеџији овд. За ову крађу осудио га суд за град Београд на четири године робије у ■окову. У Новембру месецу нр. године, спроведен је управи београдског казненог завода на издржање ове казне. За то му, ево, слику и доносимо.

ИЗ 0ТРАН0Г СВЕТА. Занимљиви догађај. — Било је то на прузи железничкој близу Хамбурга. У једноме купе-у седео је један постар господин а ирема њему неки млад путник. Беху њих двоје сами у купе-у. Ћутали су. Стари господин испод ока погледаше на свога суседа. Учинило му се, као да ће то бити какав фини коцкар, који пресреће путиике по железничким вагонима, иа их онда фино опљачка. То је закључио и по томе, што је његов сусед био немирнога духа, јер се често подизаше са свога седишта... Да би могао своју сумњу јаче утврдити, намисли, да се учини као да спава, а међу тим, пажљиво ће мотрити ва сваки покрет свога суседа. Тако и учини. Завали главу на једну страну и учини се као да га је сан савладао. Шеширму пао на седиште, ал' се он на то није освртао. Хтео је свој.у намеру потпуно и до краја да изведе. Млади путник видећв,