Policijski glasnik

БРОЈ 25

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

189

руку или радећи код другога; но је непрестано био код свога I оца Петра Јосимовића, екоеома овдашњег. ' Ову уверу издаје му суд на захтев иошто је прописну таксу у 2 дипара платио. Од суда општине зајечарске, 14. Маја 1898. године №752 У Зајечару. Писар: (М. II.) Председник суда: Д. Аничић. М. Трпковић. Увера. Суд општине неготинске по своме личном знаљу и уверељу, уверава сваку државиу власт, да је Марко Узуновић, овд. кројач, своју кућу, коју је поднгао у овдашњој вароши, коначно довршио прошле године у месецу октобру, да се до данас у исту није уселио нити је коме под закуп дао. Ову уверу издаје му суд на захтев, пошто је ирописпу таксу у 2 динара платио. Од суда општнне града Неготина 20. Априла 1897. год. № 574. у Неготину. Писар : Председник суда : М. Томић. А. 'Гадић. (нЛСТАВИЋЕ СЕ) ИЗ ЦРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИЦИСКОГ ЧИНОВНИКА. (у преводу М. П. Јовановића). з). 113 1" ч. »Аиђела Т.... в . Анђела! Изненађен, нриковах свој поглед за ово нежно девојче, које у оделу кривца стојаше преда мном. Са свим плава, лако коврчава коса обавијаше малено лице веома Фина кроја, коме особиту драж даваху нешто тавније обрве и дуге трепавице, које се спуштаху преко обореиих очију. Слика д^чије љуикости и дирљиве безазлености. И она требаше да иде на поправљање; таблица о њој беше преда миом на столу! Анђела! излете ми при тој мисли и пехотице преко усана. Девојче подиже уморене очи. Поглед из тих дубоко плавих звезда, иогоди ме одмах као ледени зрак воде. Тај поглед каза ми све. Ту не беше места ни за какву заблуду; ако је Анђела кад год била заслужила своје име, сада ипак беше само пали анђео. „Колико вам је година?" »Шеснаест". „Тако млади и већ . . ..« Не даде ми се да реченицу завршим. Неки горак осмејак пређе крајеве усана девојчетовпх и учини јој лице нешто старијим. »Тако дубоко утонула, хтедосте јамачно рећи. Са свим природно, иначе не бих била овде«. У гласу, којим ми ово изговори, беше цинизма, који ме вређаше. »Треба да се стидите, што сте толико забасали«. »Ја? А за што само ја и увек баш ја? Шта треба онда да буде од оппх, који ме учинише таком каква сам ? продужп она огорчено. Колико сам пута слушао слична извињавања у служби својој. Увек иекн трећи треба да посе одговорност за погрешке и пступе, које Фактички личност по својој слободној вол .и чини. И опет као да у овом случају младост несрећнице говори за то, да њеие речи пе беху само ироста Фраза. „Дакле ви сте жртва заво1)ења, неко вас је навео ? (с упитах је опет блажим гласом. »Завођења? Не, нико ме нмје навео. Ја сам за то, што сам, васпитана". Ја се укочих пред грдобом ове невиности из уста једпог девојчета, које је тек изашло из детињства. »Како, зар родитеЛ)е своје смете бедити за такву кривицу ? С( Девојче стиште усне. »Ја сам без родител»а <( . »Онда је иогрешка. На табли вашој, у породичном стању, прибележено је, да вам је отац умро, али да вам је мати још жива". »Не знам, може бити — за мене је она умрла јер ме је нанустила, беди предала«. »Несрећно дете ! ((

Ове речи, као нека чаробна моћ, рекао бих, пробише ледену кору око срца девојчетова. Јецајући, спусти се на столицу и покри лице рукама. Ја не сметах овом изливу неизвештаченог бола. Он ми изгледаше као један зрак наде, да душа девојчета још није изгубљена. Пошто се Ан1)ела умирила, позвах је, да ми исприча историју живота свога. Она то учини реченицама испресецаним, сузама често нрекиданим. То беше слика дубоке жалости, која се преда мном развнјаше, једиа глава из ромаиа иревеликог јада великоварошкога, који се увек продужава, а никад нема завршегка. Њезин отац беше неки сликар, који је у Риму студовао. Тамо се упознао са њеном матером, неком малом глумицом у Аполо позоришту. За своје уметничке услуге имала је малу плату, али је била лепа и имала многобројне удвараче, с којима се немачки сликар у издашности није могао мерити. Али за то је он њој попудио оно, што је вредније изгледало од свију других поклона, — своју поштену руку. Мала глумица без многог размишљања примила ју је, биии и својим ранијим односима леђа окренула и стуиила с тим пемачким сликарем у брак, из кога је, после прве године, дошла Аи1)ела. Сама јој је матп ово причала и још, да је иргво време њезина брака тим срећннје било, што је њен супруг, и ие надајући се, знатно наслеђе примио из своје немачке отаџбине, које им даде могућности за пријатан, безбрижни живот. Ово се потврђује и сећањем Анђеле. Опа памти себе фино одевену, у лепим, красним бојама шараним просторијама, мажену од својих родитеља, обласкавану од многобројних пријатеља, који гостољубпву кућу посећиваху, иуштану на богате ручкове и вечере, који се тамо често даваху. Отац се овим огрешио о своју будућиост; да се канитал тако употреби, да некада донесе као интерес славу уметиикову, био је савет матере. Отац, који жпвљаше само за љубав своју ирема њој, послушао је тај савет и за мало година расуо све имање уметничком лакоумношћу. Једнога дана, Анђела се сећа још са ужасом тога страшнога наступа, отац је изјавио, да је пропао. »А твоја уметност? (( с подсмехом довикнула му је мати. Да, његова уметност, која је достизала таман толико, да могаху, пошто је све продато, у каквом бедном стапу, близу крова, животарити. Горки часови наступише за Ан^елу, тим гори кад је ушла у године, да је могла разумети све, што се око ње догађа. Мати најпре пролеваше многе сузе, али кад с ужасом примети, да њена лепота, која се још одржавала, од тога страда, .ирибра се оиет. Једнога јутра остави стан и врати се доцкан по подне. Отац, који се био ноплапшо, с пуно љубави прекорио ју је због тога, а она му изјави, да се сад опет примила за ангажман на ранијем месту своме. Сиромах човек заврискао је од гнева и бола, па коленпма ју је молио да то не чини и одрече се овога посла, али све молбе и претње остале су узалудпе. Морао се радовати што му допушташе, да је у иуту прати на пробе и представе, и он то чињаше, растрзан дивљом саревњивошћу, с таком издржљивошћу, да је од тога морала патити зарада, којом је до свога худога хлеба долазио. Појмљиво је, да је Анђелина мати постајала све нетрпељивија. Живот глумице тражио је од ње слободнијег кретања, чинило ју је первозном, што јој је муж о изласцима гледао на сваки корак. КатастроФа као да бегпе неминовна. Она и до!)в као ужас. Једне вечери отац, веома узбуђен, оде од куће, па се ни преко ноћ није вратио. У јутру донесоше га двојпца па носилима кући — крвљу обливена, с куршумом у срцу. Шта се догодило ? Пао је у двобоју, рекла је мати бледа лпца, но с очима без суза. А од суседа Ан^ела је чула, да је сам одузео себи мучан живот свој. Ни за једно ни за друго није имала права разумевања; она само осећаше да се догодило нешто ужасно, што јој мора несрећу још увеличати. У скоро је она то горко искусила. Једнога дана нестало јој је матере, која се ни за дете своје није постарала, нити се с њиме ма и опростила само. Оде; и без отказа оставила је ангажман; нико не знаде куда је отишла. Анђела беше предана полицији, иеколико дана беше у неком азилу, за тим увршћена у вагабунде и преко границе иослата у далеку немачку отаџбину, из које је њен отац некада дошао у Италију. Предана је неким далеким сродницима његовим, иростим људима, који је примише као нетражена уљеза против воље своје, па тако и поступаху са њом. Они њој у свему беху туђи, не