Policijski glasnik

192

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

БРОЈ 25

на 80—40 корака. Кад је сељак с дечком већ био на 10 — 15 корачаји према »комисији«, »Гишица« убрза кораке. У једном истом тренутку састаше се према »председнику Зубану". »Гишица«, још на два-три корака пред сељаком, беше окренуо главу на противиу страну, и, као кад човек не пази куд иде, удари нагло између сељака и дечка, и раздвоји их. У том магновењу, кад је сељак, изненађен ударом, сву пажњу обратио на дете, »Гишица® невероватном брзином извуче му из џеиа новчаник; ножић, утврђен на малом прсту, који је сиремио иа случај, ако буде кеса на гајтану, иије имао шта да ради. — 0, мај .... како то идеш, као да си ћорав — рече сељак и брзо прихвати дете, које у мало што се не претури у страну.

— Е није вајде »Гишице", мора ти се честитати — иоче »Зубан". — Твоја вештина .... — Још није готово. Немојте ми изрицати оцену — рече „Гишица" отварајући новчаник. — Овде, као што видите, има 40 динара. Сад идем да довршим посао. »Гишица« стрпа новце у џеп, са земље дочепа Ј>уком коњско ђубре, напуни њиме новчаник и изгуби се у вашару. Није ирошло ни 2—3 минута, он се врати, и као с неким пркосом поче: -— Господо »чланови комисије", идите тамо иод ону колачарску шатру, тамо је онај сел^ак с дететом. Купите по један колач п посматрајте сву његову радњу. Видећете завршетак мог испита. »Чланови комисије«, дужни да ствар испитају до краја, одоше под означену шатру. Колачар је завио пакет с колачима за сељака и овај се маши руком за џеп. Сви видеше да сељак извуче »шлајпик«. Као да му је ко шамар одвалио, тако се изненади, кад у отвореном »шлајпику« виде место иоваца — коњско ђубре. — Каква је ово анатема. Буди Бог с нама ! Ја сам у овоме »шлајпику" имао новаца, а гле шта је ово сад !. .. Види-дер, славе ти, да ме очи не варају — рече сељак колачару и поднесе му новчаник под нос. И колачар и »чланови комисије" прснуше у један страховит смех, а спромах сељак поче се крстити од чуда. — Ама, да ми је кесарош извукао, он би и »шлајпик« однео. Није нишга друго, Бог и душа, но је ту умешан анатема, па је новце претворио у балегу. ★ * * У вече се кесароши опет састаше у лугомирској механи. Весеље је трајало до зоре. На свечан начин председник »Зубан" признао је »Гишици® да је бољи мајстор. Није ни Иванчићу одрицао способност. Ту решише, да се 21. истог месеца састану у Крагујевиу на вашару.

МАРК0 СТЕФАНОВИЂ, „ТИКВИЂ." — Зар опет Марко? — Опет, господине. — Па-за што сад ? — Вала готово ни >за што! Ево да вам испричам целу ствар како је текла, па ако не речете да је мој тужилац већи лопов од мене, носеците ме овде — и ту Марко превуче дланом нреко врата. ■—■ Јутрос сам седео у парку министарства Финансија — иастави Марко — чистио сам један »шатрав нагљавак (( (лажан прстен) који сам купио од Алкалаја за четири гроша. Таман га ја очистих, кад ђаво нанесе ту госиођу и ја, пошто не имађах ни »кантића,« (марјаша) приђем госпођи и понудим јој »нагљавак. 11 Беше тако лбпо очишћен, да изгледаше као прави дијамант. »А откуда ти тај прстен?« упита ме она. — Право да вам кажем, госиођо, украо сам га од господина код кога сам служио, он је већ отпутовао у унутрашњост по премештају, одговорих јој. »Па колико тражиш за њ? к упита ме. — Колико да тражим, не знам ни сам. Дајте ми 12. динара; бићу задовољан, јер немам пара, »Ево да ти дам 9 динара, — рече госпођа, — узми толпко, јер немам више пара. Ако нећеш, ја ћу те сад пријавити

жандарму, па ћеш отићи у апс и нећеш добити ништа, — припрети ми госпођа. — Ја се к'о бајаги уплаших, пристадох, узех 9. динара, и дадох јој прстен. Чим сам смотао паре, кренух се дубље у парк, причеках неко време па пођох да потражим »Шоботу." (види слику на стр. . ове год.). Тек што изађох из парка и хтедох да савијем лево да изађем уз оно узано сокаче горе, а поријат (жандарм) испаде преда ме к'о из рукава заједно с госпођом. Чим ме заустави, видео сам колико је сати и да ћу се са „Шоботом" састати у гл. полицији. Шта је даље било ви већ знате, господине. Али, је ли право да ја сад лежим апса а госиођа да остане чиста и здрава, кад је хтела да узме за 9. динара прстен брилијантски, који би, да је прави, вредео брат брату 30. дуката ? Такав је био Марков одговор. Можда је и лагао, али има и вероватности да је истину говорио. Жандарм, позорник, који је стојао на линији, тамо на ћошку код зграде Државног Савета, случајно се био спустио у парк, и видео да. госиођа даје повце Марку а неку ствар од њега да је узела. Познавајући Марка као злу пару, жандарм дочека госпу и са питањима је тако збуни, да је она признала куповину прстена, али не на онај начин као што Марко прича. Жандарм видећи лажан прстен, каза то госпођи. Ова је сва пребледела и затражи помоћ од нозорника. Чудновато, да је госпођа и могла да се упусти у парк с једном индивидуом на куповање и то за тако ниску цену. Јасно се види склоност да купи крађену ствар, а то је, ни више ни мање, но саучешће у крађи. Море жене, жене, пазите да вашом лакомисленошћу не брукате и себе и ваше честите мужеве. И овој госпођи за сада штедимо име, али богме, то тако не може да иде у бесконачност. Марко је родом из Београда, има. му 17. година, понекад продаје киФле и земичке, али то само приФорме ради. Веома је препреден и дрзак. Једном, кад га је жандарм за неку крађу водио у полицију, отимајући се ујео је овога за руку. Други пут, кад је био у затвору, гађао је шиљбока — жандарма Флашом напуњеном воде. Према овоме показује, да ће, ако се не поправи, (у шта се сумња) далеко дотерати. Хоће и да украде и да превари, за то га се треба чувати.

ИЗ П0ЛИЦИЈ0К0Г АЛБУМА. Никода Дамвановик, звани »Луди«. Другови су га прозвали »Луди с( , за то што хоће често и на њих да насрне. Иначе је, у извођењу нланова за крађу, у протурању лажног адиђара и другим угурсузлуцима кажу исти другови његови — врло паметан. Он краде и вара на све стране, где стане и где стигне, и то тако вешто, да му се дпве и његови другови по занату. Од рођеног свог брата, код когајекао бајаги служио (чпје име штедпмо) дигао је једном око 500 динара па умакао. У затвору главне полиције колико је пута био затворен, не зна се ни рачуна. Протериваи је такође небројено пута. За последњу превару, у протурању лажног прстења, опет је протеран у унутрашњост Србије. Никола је родом из Београда; има 19 година; повисоког стаса, добро- развијен. О њему ћемо имати да донесемо неколико врло интересантних ирича из његовог лоповског живота. То ћемо учинити у бројевима за ову годину. Пада јако у очи што га у последње време нема у Београду; можда је