Policijski glasnik

208

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 27

Јадно дете! Оно невинашце не зна шта је то грех, па не зна ни за последице греха. У његовом чистом, небеском свету, нема параграФа, ни закона, па нема ни казне. Оно није могло разумети шта се то чини, и да отац, и ако му срце пуца од жалости, не може к своме детету. »Тата, тата, 'оди овамо« чух још једном и дође ми да бегам. И нехотице извадих часовник. Веше тек десет и по часова, а мени изгледаше вечност. Више нисам могао издржати. Да знам да ћу одмах бити стрељан, морам ово дете одмах пустити његовом оцу. Најносле, и тај управник, ваљада, има срца. »Знате шта, госпо% повиках одлучно г-ђи Мрчић, да се она чисто трже, »идите доле госиодину. И ако није време ево вам дозвола ! с< И дадох јој оно парче хартије што се зове: »дозвола«, и што је толико растављало дете од оца. Већ после неколико тренутака угледах дете у очевом наручју. Оно, сироче, обавило руке око њега, па не може да га се довољно наљуби и нагрли; а он плаче као киша. »Тата, татице, мој слатки татице, је ли да ме волиш? (< После овога одох код управника. Представих му најживљим речима цео догађај и нризнадох свој грех. Он ме мрко одмери, поћута мало, па ће онда рећи: в Ама, кажем ја да си ти лирски полицајац...« Него, најпосле, знаш како је, добро си учинио. Имам и ја деце, а дете је — дете. л , » * ; —

госпођа да остане здрава и читава, кад је хтела да узме за 9. динара прстен брилијантски, који би, да је прави, вредео брат брату 30. дуката ? Такав је био Мирков одговор. Можда је и лагао, али има и вероватности да је истину говорио. Мирко је родом из Веограда, има. му 17. година, понекад продаје кифле и земичке, али то само приФорме ради. Веома је препреден и дрзак. Једном, кад га је жандарм за неку крађу водио у полицију, отимајући се ујео је овога за руку. Други пут, кад је био у затвору, гађао је шиљбока — жандарма Флашом напуњеном воде. Према овоме показује, да ће, ако се не поправи, (у шта се сумња) далеко дотерати. Хоће и да украде и да превари, за то га се треба чувати. * У претирошлом броју на стр. 192. ми смо донели ову Миркову биографију. но без слике. Пошто смо му сад и слику набавили, ми уз њу доносимо исти текст само у неколико скраћен. Још је у претпрошл. броју било погрешно име Марко, а треба да је Мирко.

ИЗ ПОЖЦИЈСКОГ АЛБУМА. Убице. Април 1. тек. год. био је за београдску полицију прави »Априлили". Тог дана нађен је мртав у своме стану Танасије Благојевић, млекаџија, убијен својом рођеном секиром. За последње 3—4 године, у Београду се није десило ни једно хотимично убиство. Природно је, што је овај случај узбунио целу београдску полицију, која настаде свим силама својим да пронађе убице. Имали смо прилике да тада посматрамо

МИРКО ОТЕФАНОВИЋ, „ТИКВИЂ."

— Зар опет Мирко? — Опет, господине. — Па за што с.ад ? — Вала готово ни за што! Ево да вам испричам целу ствар како је текла, па"ако не речете да је мој : .тужилац већи лопов од мене, посеците ме овде —- и ту Мирко превуче дланом преко врата. — Јутрос сам седео у парку министарства Финансија — настави Мирко чистио сам један „шатрав вагљавак" (лажан нрстен) који сам купио од Алкалаја за четири гроша. Таман га ја очистих, кад ђаво нанесе ту госпођу и ј'а, пошто не имађах ни »кантића," (марјаша) прнђем госпођи и понудим јој »нагљавак.« Веше тако лепо очишћен, да изгледаше као прави дијамаит. »А откуда ти тај прстен?« упита ме она. — Право да вам кажем, госпођо, украо сам га од господина код кога сам служио, он је већ отпутовао у унутрашњост по премештају, одговорих јој. »Па колико тражиш за њ?- (< упита ме. — Колико да тражим, не знам ни сам. Дајте ми 12. динара; бићу задовољан, јер немам пара, »Ево да ти дам 9 динара, — рече госпођа, —• узми толико, јер немам више иара. Ако нећеш, ја ћу те сад пријавити жандарму, па ћеш отићи у апс и нећеш добити ништа, — припрети ми госпођа. — Ја се к'о бајаги уплаших, пристадох, узех 9. динара, и дадох јој прстен. Чим сам смотао паре, кренух се дубље у парк, причеках неко време, па пођох да нотражим »Шоботу.« (види слику на стр. 146. ове год.). Тек што изађох из парка и хтедох да савијем лево, да изађем уз оно узано сокаче горе, а поријат (жандарм) испаде преда ме к'о из рукава заједно с госпођом. Чим ме заустави, видео сам колико је сати и да ћу се са »Шоботом« састати у гл. полицији. Шта је даље било ви већ знате, господине. Али, је ли право да ја сад лежим апса, а

рад њен. У управи лично сам г. уиравник издаваше потребне наредбе, у кривично одељење доводио се један по један апсеник. Члан кварта врачарског, у чијем се реону убиство беше догодило ' (у близини ђерма крагујевачког) од ранога јутра с два писара беше на лицу месту; сви остали квартови дигоше потеру за сумњивим лицима; телеФон између њих и управе не престајаше да ради, свако важније извешће преко телефона

Панта СавиЋ.

Сава КовачевиЂ.