Policijski glasnik

224

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 29

њеном, подигли су јој један прост споменик, на коме се, поред дана смрти, чита: 1" Ап§1о1та, сће сап1;б е ргоуо Н Бо1оге с1е1 топс!о. К. I. Р. Анђиолина, која је бол од света певала и искусила, овде мирно почива!

ПОДМЕТНУЛА ДЕТЕ У селу Ресници, среза прокупачког, десио се веома интересантан догађај. Ноћу између 30. јуна и 1. јула ове год., једна непозната жена дође у кућу Петра Недељковића, тежака и замоли домаћина, да је прими на конак. Лепа, карактеристична особина српског народа — гостопримство, очувана је и у овом месту. Петар прими намерницу, угости је добром вечером и даде јој лепо коначиште. Ненозната жена је, као што је изгледало, прикривала своје име. На питање, одакле је, рекла је само, да је из ср. добричког, али не хте рећи из кога је места. И Петар и његови укућани приметили су да је гошћа у другом стању и да је време њеног порођаја на прагу. И заиста још исте ноћи ослободи се бремена и роди женско дете, крај којега је те ноћи и сутра дан 1. т. м. лежала. Кад је било сутра дан у вече замоли она укућане Петрове, да јој покажу где је река, те да тамо оде и да се опере. Укућани јој показаше и она отиде, али како је тада отишла није се више ни вратила. Дете, које је породила, оставила је на уздарје гостопримљивом домаћину. По свој прилици ова иородиља је нека удовица или девојка из околних села, која је изабрала овај пут и начин да своју срамоту прикрије и дете подметне. Сиромах домаћин Петар не зна од муке шта ће, већ ненрестано хуче и анатемише непознату намерницу, која му створи белај: подметну му дете као кукавица јаје, па умаче без трага и гласа. Да Бог сачува свакога од таквих наопаких намерника и гостију! Власт среза прокупачког наредила је општ. суду, да се за негу и одржање детета иостара, а за мајком детињом и Петровом гошћом наређено је трагање.

ИЗ 0ТРАН0Г ОВЕТА НОВ НАЧИН КРАЂЕ У "Шепег Та^МаМ-у читамо како је тамошњој иолицији пошло за руком, да ухвати једног лопова, који је вршио крађе игала из краватни. Лопов се зове Петар Андрејевић Левин(!!!) и допутовао је из Одесе; он је крао људма испод носа скупоцене игле, и то је чинио с таквом вештином, која пада у ред најсавршенијих кесарошких веШтина. Петар Андрејевић се издавао за трговца. Полиција сумња у ту његову изјаву и за то има пуно права, јер овај интересантни Јеврејин вршио је у Бечу тако вештачки лоповски занат, да се с правом може сматрати, да је вештак у својој струци. Он је специјалиста у свом начину крађе, и у аналима историје злочинаца недостижан је. Петра бисмо могли назвати човеком, коме је увек велика врућина. Јер у томе се стастојао његов начин крађе, што је увек кукао да изгоре од врућине. У таквим приликама хладио се увек шеширом. Шешир беше крут, а испод њега су невидљиво радили његови прсти с туђом иглом из краватне. Нико није видео, како је то вешто чинио »трговац из Одесе"! Петар Андрејевпћ Левин био је чест гост на јубиларној изложби. Веома радо кретао се тамо, где је велико гурање, и навала, а нарочито је волео налазити се у Аутоматској ресторацији. Многи свет, који ужива у томе, да се на тајанствен начин послужи сам без келнера, није ни обраћао пажњу ни на шта, сем како ће добити жељено поткрепљење, па за тим ухватити згодно местанце на веранди. Ту је навала на аутомате велика. Левин је увек био ту. У гужви је свагда врућина. Али трговцу из Одесе било је увек онда вруће, кад би оиазио да се приближава какав гост, који у краватни има лепу иглу с дијамантским каменом. Петар би тада скинуо шешир, али не из учтивости, већ да се хлади. Он би шешир спустио на груди, па кад би тако стао лице у лице са суседом, махао би шеши-

ром тако вешто, да је крути окрајак од шешир једнако ударао у иглу, док је малко не истера. За тим би Андрејевић мало издигао шешир, те би испод њега његови извежбани прсти извукли иглу. Ј.адна жртва ништа не би опазила. Ту маневру је Петар ио свој прилици више пута извршио, док посматрач није увидео, у чему се састоји та вештина. Полицијским агентима пао је у очи тај човек, што му је увек врућина. Они су га посматрали подуже и видели да махање шешира има неког значаја. Гледали су му оштро у прсте, када је на једном госту извршио свој маневар. Тек код другог госта, кога је Левин покрао, усудили су се агенти да приступе хапшењу. На саслушању у полицији казао је да се зове Петар Андрејелић Левин. Код њега је нађена штедионична књига, која је гласила на 456 Форинти. Из почетка се противио да каже свој стан. После је нризнао, да станује са својом осмогодишњом кћери у Бечу, у II бецирку. Ти његови наводи били су истинити и у стану су нађене две брилијантске игле, које мора бити да су украдене.

ИЗ ПОЖЦИЈСКОГ АЛБУМА. Милан Џиник и Ђор^е Илић Милан је родом из Д. Тузле у Восни, има 23 године, црномањаст, по занимању је слуга. Док траје пара дотле он жпви левентујући и банчећи, чим нестане он опет у крађу. Али карактеристична је врста његових операција у томе, што он краде само онде, где је добро познат. За то му је потребно да се прво увуче у поједине куће као слуга, па кад измери све прилике и околности он тек тада приступа своме делу. Тако је он (како је сам причао неким осуђеницима у затвору) иролазио врло јевтино и нису га никад у крађи ухватили. Али како наш народ прича »лоповима ђаво даје опанке и они успешно краду све док им се опанци не подеру,« тако је и са Миланом било. У последње време служио је код г. Пере Видаковића, у Веограду. Као и у свакој газдинској ку^и тако и код г. Видаковића имало је много што шта да се украде. Јануара месеца изађе он из службе, и разуме се покраде он од свога газде неке ствари и однесе их у Обреновац. Пошто их је на брзу руку уситнио, он знајући како у кући постоји врати се ијош једном покупи неке ствари, измећу којих и једно ћебе, па са њима опет у Обреновац. 26. јануара Милан дође и по трећи нут у Београд, у походе г. Видаковићу, но овога пута повео је собом и свог друга, овога Ђорђа Илића, с којим се у Обреновцу упознао и с којим је кројио иланове за будући живот у крађама. Овом приликом нису Бог зна шта дигли: само једне кољске амове. И њих су однели у Обреновац. Е ту су већ оаанци дотрајали. Кад су иокушали, да амове нродаду, падну у очи полицији, која их узме на одговор, да кажу од куда им ти амови. Кад је полиција видела према њиховом увијању да има посла с лоповима, попритегне их мало и они врд' овамо, врд' онамо, па признаду.