Policijski glasnik

Ш Г10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК БРОЈ 48

са енглеском полицијом. И тако још исте ноћи, -спакова он своје сандуке, док лорд Н. не беше још обавештен о присуству сина, кога он не познаваше. Тако узе под кирију један лађарски чамац и при добром ветру искрца се већ другог дана у Кале. Пошто ни у ком погледу није био спреман, за неочекивани долазак лорда Н., то га тај долазак изненади у часу, кад је био прилично без новаца. Због тога, продаде он у Паризу, један део своје богате гардеробе, и мпоштво драгоцености. Са сумом од продатих ствари, могао је извесно још неко време да живи пристојно, да је хтео да се ограничи. Али он хтеде, да настави пређашњи живот, и тако ускоро затим, пошто је провео једну бурну ноћ у коцкарском паклу у Палеројалу, пробуди се и виде да му је још остала само празна кеса. И норед коцкарског живота у Лондону, ипак му још беше неиознат прави пут злочина. Он промени, као и у Лондону име, — и по примеру многих племићских пустолова, који су лакоумним животом упропашћени, — и под тим именом ступи у војску у Коуа1-А18асе пук. Али тек, што беше обукао униФорму, његов пук мораде да се креће на бојиште — (то је било у време седмогодишњега рата). Патње и оскудице у рату никако се не допадаху овом разнеженом младићу, нарочито кад виде, да ОФицири живе у изобиљу, док међутим прости војници гладоваху, морајући да сносе све могућне оскудице. Он се у томе разболи; али пошто оздрави и мораде да се врати у свој пук, на граници Пфалца, он виде да је боље да се опрости с ратном срећом и да побегне. Неко се време тако скитао ; за тим се реши да се врати у Елзас. Тамо у близини Саверне имао је његов отац један порушен замак и неко мало имање. Кад је тамо дошао, отац му беше умро — мајка му је преминула док је још био дете — а замак и имање беше у рукама једног бездушног кајишара бележника Ернеста из Молехајма, у чије је канџе покојник запао био као и многи други. Ернест отера »Јегуљу" са прага своје очевине најпогрднијим речима, и напуца псе на њега, и он се сматрао за срећна што је могао брзо иобећи, јер му Ернест још прећаше, да ће га предати тагесћаиззее-има, тадањим жандармима као скитницу, а то »Јегуља« као бегунац није ни мало желео. Шта да сад ради? Наравно да је приликом свога тумарања и у прљавим прчварницама, у којима се крио од полиције, чуо имена једнога Липса Тулиана, Картуша, Ханикела и других хероја друмских и шумских, али још се грозио тај фино васпитани, у најбољим друштвима некада радо виђани човек, од таквог корака, који би га за увек отргао од његове прошлости, и одредио му грозну будућност. Још га је плашио точак и губилиште, још није он своје старо племићско име за вечита времена обешчастио, и од себе одбацио. Поске кратког борења, победи његов добри аађео и одведе га, и ако за кратко време, на добар пут, којим би можда ишао, да га није суровост његових претпостављених иачинила злочинцем. Он се реши, да опет промени своје име, што је у ондашњим приликама било лако могућно, те да поново ступи у војску и да постане поштен војник, веран својој дужности. И заиста у почетку се толико одликовао, да су његови претпостављени друге упућпвали да се на њега угледају, и предложили га за унапређење. Али љубав, која је и у доинијем његовом животу играла веома значајну улогу, лиши га свих планова. Његова зла судба тако је хтела, да се он тада страсно заљуби у једну од оних девојака што носе храну војсци, а на коју је и наредник из његове чете био бацио око. И тек што је наредник приметио да се њему претпоставља његов потчињени, расиламти се код њега љубомора и он му се светио тиме, што га је непрестано гонио и гледао, да га на сваком кораку кињи. Једаред је дошло чак дотле, да је »Јегуља« раздражен до крајности, потегао сабљу и наредника тешко ранио. Тада је морао да бежи —■ јер својим делом заслужио је смртну казну. Тако он побеже најпре у Арденен, где са другим бегунцима састави прилично велику чету; доцније, кријући се од трупа које се враћаху са бојишта, и њега гањаху, доспе он са својим друговима тајним шумским пролазима у Елзас, где је у густим Вогеским шумама нашао сигурно склониште. Једнога дана, смишљајући нове планове, сеђаше он у једној капелици, која и данас стоји баш на самом друму што води кроз Лебертал у Маркирх. Још рано тога дана, имао је

он са својим друштвом богат плен, неки гроф Салм, као што је »Јегуља« раније сазнао, путовао је носећи собом велику суму новаца, да купи један замак близу 8* РбИепа и он је упао у његову мрежу. Прво су опљачкали гро®а Салма, после су га заједно са кочијашем и слугом, везаних очију довели до Рајне. Метнули их у један чамац и два разбојника одвезла их до близу Штрасбурга, ту их изкрцали на обалу, али су се иретходно морали заклети да неће пре четири недеље јављатти полицији о томе нападу. Већ је било познато име „Јегуље к и у опгате је владао страх од њега, нарочито откако је он кајишарског бележника Ернеста у Моленхајму напао је у великом друштву које се било код њега састало. А госте, којима су одузели све ствари од вредности, као и послугу, затворили су у једну собу, где је стражарило неколико разбојника, док су међутим, бележнику Ернесту најпре сагорели ноге усијаним гвожђем, док није признао где је сакрио новац. Кад »Јегуља« сазнаде то, нареди да му одсеку главу и посла је гостима у собу, тражећи дозволу да се сада сме вратити кући. И данао, седећи у оној опалој капелици, сећао се свега тога, и још неких томе сличних дела, и изгледаше као да некога очекује. Наједаред, поче да режи његово лепо ловачко псето, као што је то обично чинило кад осети у близини каква странца. »Јегуља" погледа и виде две женске, једну млађу а другу старију како су се упутиле горе по стрмом обронку, а за њима и})аху кола. Млађа женска била је једна од оних ретких лепотица, што »Јегуљино« оштро око одмах виде, и он изађе пред капелу. У томе часу, жееске беху већ стигле до капеле, где су очигледно хтеле да се мало поодморе на једној клупи. Вешти пустолов поздрави их са највећим поштовањем. а дивни изглед беше му добро дошао да отпочне разговор. Старија женска, не одби тога тако елегантно одевена странца, и тако он доби прилику да пм се представи као гроф Салм, на шта и он сазнаде да пред собом види бароницу Ратзамхаузен са својом ћерком. »О то је диван случај (( , узвикну он, особито вешто одиграв изненађенога, »тај замак је и мој циљ, јер сам чуо, да је ваш господин супруг намеран да га прода. Ја сам хтео прво као непознат да разгледам то имање, пре него што ступим у погодбу, али сад вас молим да ми дозволите, да вас отпратим кући и да се представим и господину барону. сс Обе даме изразише, да су веома радосне и сретне, што су се с њиме среле, нарочито, што се у последње време, често чују жалбе, због несигурности тога предела. Оне одмах позваше тог вештог каваљера, да их прати у замак Ратзамхаузен, што он са благодарношћу прими. ,,Кола су ишла за њима у извесном раотојању, а они иђаху' пешице до на врх брежуљка, а разговор је текао, колико жив толико и интересантан. Наједаред, би им разговор прекинут врло немилом појавом, јер се пред њима указаше, неколико ио изгледу веома сумњивих другова, тога назови каваљера. Он изгледаше, као да се сам са собом разговара, да не познаје те људе и извадив револвер, викну им претећи, да су ове даме под његовом заштитом, и да ће свакога убити који се ириближи. Разуме се, да су разбојници одмах погодили намеру свога арамбаше, и побегоше натраг у честу, чинећи се, као да су се у истини поплаитили од љегових претњи. Обе даме, у уверењу, да за свој спас имају да благодаре једино своме пратиоцу, обасуше га изјавама захвалности, и иозваше га, да седне са њима у кола, која су међутим пристигла, и ово мало друштво брзо се одвезе циљу свога пута. Лако је замислити, са каквом је радошћу, примио барон спаситеља своје жене и јединице ћерке, које не могаху довољно да нахвале његову храброст и пожртвовање. Још се особито обрадова, кад сазнаде да је његов гост гроф Салм, о коме му је већ раније јавио један његов пријатељ из Мајнца, да је намеран да купи замак Ратзамхаузен. Овај лажни гроФ Салм, показа му једном прпликом украдени пасош правога гроФа Салма, и по нешто од оних хартија, које је нашао у његовом сандуку, тако да никакве сумње није могло бпти, да је он заиста онај за кога се издаје. Међутим је овај лепи елегантни човек начинио дубок утисак на лепу баронесу Аделаиду. тако да је онај лсти бележнпк — који је дошао да напише уговор о куповини замка,