Policijski glasnik

102

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 13

очевидно од прекомерног умора. Чим је Раскољњиков погледао, одмах се уверио, да је била сасвим пијана. Чудно и ненријатно је било гледати на такву појаву. Раскољњиков у један мах помисли, да се можда не вара? Пред њим је било веома младо лице, од шеснаест година, ако не и петнаест.... мајушно, плавушкасто, лепушкасто, али све усплахиреио и чисто подбуло; изгледаше, као да девојка није ни била сасвим при себи; једну ногу пребацила преко друге, при чему је разголитила много више него што се пристоји; а, по свима знацима, судећи, она и не знађаше, да је на улици. Раскољњиков нити је сео, нити му се даље ишло, већ стајаше пред њом не знајући шта да ради. На овом булевару, и иначе скоро увек пустом, сад, у два сахата, при оволикој врућини, не беше готово никога. Па ипак са стране, на крају булевара, тако на једно петнаест корачаји, застао је неки господин, који би, судећи по свима знацима, хтео такође да приступи девојци с неким намерама. Он је вероватно, такође, још из далека спазио и пратио, али му сад сметаше Раскољњиков. Он га је злобно посматрао, старајуђи се, у осталом, да овај то не опази и нестрпљиво је очекивао са своје стране, кад ће отићи ова досадна скитница. Ствар је била очигледна. Господин је тај имао око тридесет година, био је снажаи, пун, сама крв и млеко, са руменим усницама и брчићима и врло кицошки одевен. Раскољњиков се ужасно наљути; добио је наједаред особиту вољу да какогод увреди тог дебелог кицоша. Он за часак остави девојку и приђе господину. — Еј, ви, Свидригајлове! Шта тражите ви овде? викну му он, стежући песнице, а једовити смех му се разлеже са заиенушених усана. — Шта значи то? оштро запита господии, мрштећи се и дивећи се као с неке висине. — Вуците се одавде, то значи! — Како ти смеш... ђубре једно!... И он замахну корбачем. Раскол>њиков срну на њега песницама, не разбирајући чак ни о томе, што би се снажни овај господин могао огледати и с двојицом таквих, као што је био он. Али га у том тренутку неко чврсто дохвати одостраг; међу њих стаде полицајац. — Мир, господо, не туците се на јавним местима.... ПГга хоћете ви? Ко сте ви? озбиљно запита он Раскољњикова, посматрајући његове дроњке. Раскољњиков га погледа пажљиво. Беше то смело војничко лице, са седим брцима и брадом а бистрим погледом. — Баш ви нтребате! викну он, ухвативши га за руку... Ја сам бивши ђак, Раскољњиков... То знајте и ви, рече госиодину; — а ви ходите овамо, хо^у нешто да вам покажем... И шчепавши полицајца за руку, одвуче га клупи. — Ето, погледајте, сасвим је пијана, овог часа је дошла по булевару: ко је зна, од каквих је, али не изгледа, као да јој је то занат. По свој прилици су је негде опили и преварили... први пут... разумете ли? па је после пустили такву на улицу. Погледајте само, како јој је ноцепано одело, видите како је оно обучено, јамачно ју је други облачио, то се она пије сама обукла, а јасно се види, да су је облачиле руке невеш ге, мушке. То је очигледно. А сад погледајте овамо : овај кицош, с киме се у мало овога часа не потукох, непознат ми је, први пут га видим: али ои је такође ириметио, како иде нутем пијана, како не зна за себе, па би радо хтео да јој приступи, да је дохвати, и — пошго је она сад у бесвесном стању — да је ма где заведе... То су његове намере и ништа друго; верујте ми, ја се не варам. Сам сам опазио, како је ишао и гледао за њом, само сам му ја сметао, и сад све чека, кад ћу ја отићи. Ено, видите, мало се удалио, стоји и тобож прави цигару... Шта да радимо, да му не падне шака? Како ли би је отпратили кући, — размислите се, молим вас? Полицајац је одмах све разумео и одмерио. Дебели му је господин био прозрачан као стакло, само још с девојком не беше на чисто. Саже се да је нзближе расмотри, и искрено сажаљење разли се но његовом лицу. — Ах, каква несрећа! рече, климајући главом, — та она је још дете. Преварили су је, то је јасно. Чујте, госпођице, поче је будити, — где станујете? Девојка отвори уморне, мутне очи, погледа га тупо и одмахну руком, као бранећи се. — Чујте, рече Раскољњиков, ево (трагајући по џеповима извади двадесет коиејка), ево, узмите кола и реците, да је одвезу ио адреси... Их, само кад би знали адресу!

— Госпођице, ах, госпо^ице ! ноче оиет полицајац, узевши новац, — одмах ћу вам узети кола и сам вас одвести кући. Куд заиоведате? А где станујете? — Ајд... одатле!... шта сте ми се ту наврзли!... прогун^а девојка и опет одмахну руком. —- Ао, Ао... то не ваља! Ах! како је тој стидно, госпођице, срамота! И опет климну главом, стидећи се, сажаљевајући и негодујући. — То је врло тепшо ! рече он Раскољњикову и ту га летимице опет одмери од главе до пете. Свакојако му је и он изгледао чудновато : у таквим дроњцима, а овамо даје иовац ! — А јесте ли их далеко одавде нашли? запита га он. — Кажем вам: ишла је преда мном по булевару, поводећи се а на једну а на другу страну. Како дође до клупе одмах леже на њу. — Еј, Боже, Боже, нема ти више стида на свету! Тако млада, па се напила! Нема сумње, преварили је! Гле, па и хаљине јој исцепане... Ах, какав разврат у данашњем свету!... А можда је и из добре куће, али сиромашне... Данас их има много таквих. Изгледа да је од нежних, баш као каква госпођица, — и он се опет наже над њу. Можда су и у његовом дому расле такве кћери, што су по изгледу »нежне као госпођице с< а васпитане по моди... — Главно је, рече брижно Раскољњиков, да никако не дође у канце онога подлаца! Јасно се види, шта би он хтео. Па гле лолчине, још не одлази! (Наставиће ое).

ИЗ АЛБУМА НАЧЕЛСТВА ОКР. ПОЖАРЕВАЧКОГ (нАСТАВАк) Антоније Крстик (бр. 10) из Ореовице, ср. моравски, има му 41 год. Осуђен је на 20 год. робије у тешком окову и 5 год. полиц. надзора. Мита Јов. Кузмановик, Циганин (бр. 11) из Рановца, коме је 20 год. и Никола Живковик (бр. 12) из истог места коме је 36 година, осуђени су и то Мита на 10 а Никола на 20 година робије. Антоније је осуђен за убиство извршено над Тодором Ивановићем о чему је/говорено ' у прошлом броју на стр. 95.

у описивању дела његових другова. — Мита и Никола осуђени су зато: што су 7 септембра 1898 год. између 9 и 10 сати ноћу ушли у зграду Петра Милића, мех. из Рановца у цељи пљачкања, па кад их је механџијски момак опазио, оии су га напали ножевима и тешко га повредили. Сва тројица сад издржавају осуду у београд. казн. заводу и зову се: Антоније — Бр. 3737., Мита — Бр. 37'3 а Никола Бр. 3744. (Овршиће се).