Policijski glasnik

БРОЈ 50

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

391

ми... досадан! Ама зар је то у самој стварн неко задовољетво мучнти људе! Уверавам те, да све то озбиљно смета моме оздрављењу због тога, што ме непрестано раздражује. Та отоич је отишао Зосимов од мене, само да ме не би дражио! Окај ме се, за Бога, и ти! И какво право, најзад, имаш ти! да ме силом задржаваш? Ама, зар ти не видиш, да сада говорим сасвим при чистој свести? Како — научи ме — како да те напослетку намолим, да ми више не долазиш и да престанеш са доброчинствима? Нека сам и неблагодаран, нека сам и гадан, само ме се ви сви оканите, Бога ради, оканите ме се! Оканите! Оканите! Отпочео је мирно, радујући се још унапред свему отрову, који се спремао да се излије, а довршио је у беснилу и једва дишући, као мало час с Лужином. Разумихин постоја мало, замисли се VI пусти његову руку. — Па иди до ђавола! рече тихо и готово замишљено. Стој! завапи он ненадно, кад се Раскољњиков маче с места: — чуј ме. Изјављујем ти, да сте сви до једаога, — брбљавци и лармаџије! Задеси ли вас каква невољица, — носите се с њоме као кокица с јајетом! Чак и ту крадете туђе ауторе. Нема у вас ни цртице самовласнога живота! Саграђени сте од китове масти, а у место крви имате сурутке! Никоме од вас ја не верујем! Прва вам је брига, у свима приликама да не личите на остале људе! Сто-о-ој ! — викну он са двогубим изумљењем, кад је опазио, да се Раскољњиков опет спремао да оде: — Чуј ме до краја! Ти знаш, да ће се данас код мене скупити друштво на насеље, можда су до сада већ и дошли, али ја сам тамо оставио стрица, — овога сам часа умакао, — да прима госте. Е, па дакле, кад ти не би био лудак, прави лудак, лудак над лудацима, и превод с туђинштине... видиш, Рођо, ја признајем, да си ти паметно момче, али си лудак! — Ето, дакле, кад ти не би био лудак, ти би данас пре дошао мени, да проведеш вече, него што би забадава обућу цепао. Кад си већ изишао, не помаже ништа!... Ја бих ти меку наслоњачу примакао, у мојих их има... Чајчић, друштво... А ако не, — положићу те и на диван, — само да међу нама пролежиш... Биће и Зосимов, Хоћеш ли, дакле, да свратиш? — Нећу. — Луп-и-паш којешта ! нестрпљиво викну Разумихин: откуд знаш ? Ти не можеш стајаги добар за себе! А ти о томе ништа не разумеш... Хиљаду пута сам ја исто тако се одвајао од људи и опет сам им се враћао... Постидиш се — па се ипак вратиш човеку! Дакле упамти кућа Починковљева, трећи спрат... — Та ви би се, госнодине Разумихине, како изгледа, дали од некога и истући, само да му можете указати своја доброчинства. — Кога? Себе! И за саму номисао нос бих му одшраФио! Починковљева кућа, Л» 47 у стану чиновника Бабушкина... — Нећу доћи, Разумихине! Раскољњиков се окрете и оде. — Кладим се, да ћеш доћи ! викну за њим Разумихнн. Иначе ти... иначе нећу за тебе да знам ! Стани, еј ! Је ли Замјетов тамо? — Тамо је. — Јеси ли га видео? — Видео сам. — И говорио ? — Говорио. — 0 чему?... Та добро, добро, ђаво да те носи, не мораш ми ни рећи. Починковљева, 47, Бабушкин, упамти! (Наставиће се)

БЕРЛИНОКЕ ПРОПАЛИЦЕ, Л0П0ВИ И ВАРАЖЦЕ (НАСТАВАК) Иоменули смо, да су ови носредници готово увек у вези са зеленашима, те полиција има грдне муке с њима. Међу жртве тих зеленаша долазе у првом реду млади ОФицири, који су прекомандовани у Берлин. Овима често затреба повећа сума да исплате своје »летеће" дугове, а у Берлину се налази доста »добрих душа, које хоће радо да помогну ОФицирима у „тренутним неприликама«. Иаравна ствар, .да се у таквим случа-

јевима не узима обичан провизијон, већ готово увек двострук. Разуме се, да тада зеленаш обично каже, да треба да заради и његов „пријатељ®, који обично и не постоји, а који му је дао новац на послугу. Па кад дође рок исплате, зеленаш, да не би продужавао рок, обично вели: »Мој пријатељ хоће да има свој новац«, или: »Он може да употреби тај новац продуктивније у неким другим предузећима, но вама ће ипак попустити; али ћете з.ч то платити већи интерес, јер нећете, ваљ'да, допустити, да он губи". И тако то иде и даље, према »вредности« жртве, према материјалним околностима њене Фамилије, према положају њених најближих сродника итд. Кад зеленаш хоће да има свој новац, а оФицир га нема, он одмах припрети тужбом команданту гарнизона или гужбом суду; и онда се налази који сродник, који на једвите јаде обрлати зеленаша да не доводи у питање чин његовога рођака, те исплати дуг, да би му се зеленаш одмах по том слатко смејао, Зеленаша има у Берлину преко 50, и то правих, јавних зеленаша; међу њима има чак и два брата са племићском титулом. Сви они стоје у вези један с другим, и кад дођу у какву неприлику, они се међусобно потпомажу. А како деру онога, ко им падне шака, то већ прелази сваке границе. На пример, судски је доказано, да је један човек, павши зеленашима у руке, за седампаест година платио на 300 талира Фактичнога дуга, 70.000 марака интереса! Законом од 1881 год. заштићени су људи од тако ужасних зеленашких превара, а нарочиго од оних њихових превара, које искључују сваку могућу контролу. Интересна је стопа различна код зеленаша; она почиње »само* са 30 проценага — и то је врло мало! — а понекад износи и 120 процената. Једна је позајмљена сума од 2000 марака скочила за годину дана на 4400, а са провизијоном и другим евентуалностима изнела је 6000 марака. Да би се избегао закон за зеленаше, они се служе другим средствима, те опет цеде сироте жртве. На позајмљених 2000 марака дају 1000 марака готовог новца, а другу хиљаду дају у разним стварима, као нпр. у цигаретама, спиритуозним пићима, намештају, сатовима, ланчевима итд. Наравно, да добивене ствари нису по вредности ни једна десетина оне циФре, коју жртве остају дужне. Те се ствари нарочито Фабрикују ;<а тај циљ, и кад то примети жртва, онда је већ доцкан, јер је меница на 2000 марака потписана, и већ је у десетим рукама. Знамо за неког другог зеленаша, који није био баш тако рђав, као друге његове колеге. Узимао је само 30 нроцената, узајмљивао је највише до 1000 марака, а дужници су му били већином млађи официри. Ко је код њега позајмио 200 марака, морао Је узети зелену материју за женску хаљину; ко је узео 400, морао је узети и неколико стогина комада цигарета, а ко је узео 600 марака, морао је узети поред материја и цигарета и неколико шешира! Па шта могу да раде оФицири са тим материјама за женске хаљине? Да их шаљу кући изгледало би подозриво, и они их употребљавају као поклоне у Берлину, што већ лако иде. Велики део берлинских варалица чине и швиндлери са продајом намештаја и са лицитацијама. Често може човек читати у новинама анонсе, као: »Због сеобе једнога младога дипломате из Берлина, продаје се за багателу цео један намештај". — Или : »Због смртног случаја продаје се цело покућанство у бесцење«. Иза оваквих огласа често се крије какав швиндлер трговац с намештајем, који је најмио себи сган и наместио га уз припомоћ својих номоћника и помоћница; и кад дође купац, мора му се допасти намештај, те како је цена незнатна, и погодба бива брза. Судски је доказано, да је једна таква варалица трговац десет пута једно за другим продавао такве »амбасадорске« или »гроФовске 0 намештаје. Купац тек доцније увиђа превару, али већ доцне, и кад оде у стан трговца од кога је намештај куиио, овај се одавно одатле иселио. Тако што бива и са лажним путујућим лицитацијама: Најми се дућан у којој од живљих берлинских улица, и у њему се држи лицитација за лицитацијом ; час лицитација уметничких слика, час цигара, час златних ствари или женске спреме итд. Кад се таквом дућану приближи странац — јер су Берлинци добро упознати с таквом врстом преваре — он се зачуди лепом изгледу робе, а тако исто и њеној јевтиноћи ; па како многе муштерије наручују и купују те ствари, то и он — купи ! Обично је странац једини купац, јер су оно друго