Policijski glasnik

240

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 30

је све то давно досадило. Ако мислите да сте у праву да ме законито испитуј.ете, а ви ме иснитујте; да ме затворите, затворите ме. Али да ми се у очи смејете, и да ме кињите и мучите не доиуштам... Усне му намах задркташе, у очима букну пламен помаме, а досад умерени глас одјекну звучно. — Не допуштам то ! викне па свом снагом лупне песницом по столу. — Чујете ли ви то, ПорФирије Петровићу, не допуштам! — Ах, Боже, шта је сад опет ово ! узвикну ПорФирије ПетровиК, који изгледаше сасвим уплашен. — Баћушка, Родјоне Романовићу! Рођени! Брате! Шта вам је? — Не допуштам! викну по други пут Раскољњиков. — Лакше, баћушка! Могу чути, за бога, ући ће! Па шта би ми онда рекли, помислите само! прошануће Порфирије Петровић у ужасу, и лицем се приближи лицу Раскољњиковљеву. — Не допуштам, не допуштам! понавља Раскољњиков машинално, али сад већ наједном шапћући. ПорФирије се брзо окрене и похита прозор да отвори... — Да уђе свеж ваздух! Треба да мало и водице пијете, голубићу, јер то је напад! Иа као да се упути вратима да нареди за воду да се донесе, али се међутим нађе негде у крају стакло с водом. — Пијте, баћушка, шапуће ои идући му са стаклетом, — делате, то ће вам помоћи... И страх, па и само саучешће ПорФирија Петровића беху толпко природни да Раскољњиков ућута па с дивљом радозналошћу стане га посматрати. Али воде не узе. — Родјоне Романовићу! Драги мој. Па ви ћет.е себе до лудила довести тако, уверавам вас, ех! Ах! Та пијте, забога! Макар само мало! И одмах га примора да узме у руке чашу с водом. Он је машинално принесе устима, али прибравши се, спусти је на сто с одвратношћу. — Да, имали сте мали насгун! Ви ћете, голубићу, иа тај начин опет да новратите себи пређашњу болест, затороче ПорФирије Петровић с пријатељским учешћем, али уосталом још једиако некако расејан. — Боже, та како је могућно не чувати се толико? Ено, јуче ме је походио и Димитрије ПрокоФић, — признајем, признајем, карактер ми је загрижљив, рђав, а они гле шта су из тога извели !... Господе! Дошао је јуче, после вас, јели смо, говорио и говорио је, ја сам само руке раширио; ех, мислим се... ах, Боже, Боже! Дошао је од вас, је л' те ? Ама, седите, баћушка, седите, забога! — Не, није од меие! Али ја сам знао да ће к вама и зашто ће к вама, одговори Раскољњиков оштро. — Знали сте ? — Знао сам. На шта? — Па то, баћушка, Родјоне Ромаповићу, да ја не знам још за такве ваше намере; а о свему сам обавештен! Ето, знам како сте ишли стпн да узмете, ишли сте под ноћ, кад се смркло, па сте звонили, па сте .питали за крв, па сте раднике и послугу збунили. Та, разумем ја ваше тадашње душевно расположење... и ви ћете ипак себе довести до лудила, тако ми Бога! Завртиће вам се памет! У вама то незадовољство веома јако ври, незадовољство племенито, од увреде и болова које вам ианосаше испрва судбина, а после надзорници квартова; зато ви тако тумарате тамо-амо, да би, тако рећи, њих све приморали да што пре одговоре, и на тај начин све одједиом да се сврши, јер су вам већ досадиле све те глупости и све те румње. Је ли тако? Јесам ли погодио ваше расположење, ваше стање?... Него, ви не само себи, већ и Разумихину ми памет заврћете; а он је и сувише добар човек за то, знате и сами. Код вас је то болест, а код њега врлина, па болест долази на њ као приленчива... Ево, испричаћу вам, баћушка, док се само умирите... Али, по Богу, баћушка, седите! Одахните, молим вас, ето, боје на лицу немате; повратите душу; та приседните мало. Раскољњиков седне; дрхтавица га прође, али га обузе ватра по свом телу. Зачуђен и запрепашћен слушаше с напрегнутом пажњом онако уплашена Иорфирија Петровића који се сад пријатељски бринуо за њ. Али није веровао ни једној му речи, премда је осећао неку необичну наклоност да му поверује. Изненадна Норфиријева напомена о стану сасвим га

запрепастила: „Како то, па он мора бити зна оно за стан? Чак ми и сам то казује!" помисли. — Да, био је такав, готово исти, психолошки случај у нашој судској практици, случај болести, настави ПорФирије да прича. — Један је, исто тако, сам себе окривио за убиство, и још како се окривио: извео је читаву халуцинацију, навео је Факта, причао о околностима, занлео је и збунио све и свакога, а зашто? Био је и сам унеколико, али без икакве намере и предумишљаја, узрок убиству; али, кажем вам, само унеколико. Па, кад је сазнао да је он убицама дао побуде, сневесели се, паде у тугу, забуни се човек, поче му се причињати, залуде, и увери сам себе да је одиста убица он, и нико други! Напослетку је државни савет расправио ту ствар, и несрећник буде оправдан и иуштен нод надзором. Нека је хвала државном савету! Ама, ех, ех, ех! Па, баћушка? Па, тако се може и врућица навући, само кад се показују те наклоности нервном раздражењу, и ноћу ићи па звонити, и распитивати за крв! Ту психологију, вид'те, проучио сам сву на практици. Бива тако, вид'те, да човека нешто вуче да скочи с прозора или са звонаре, вуче га, мами га, заводи га некакво осећање. Исто је то и с тим вашим звонцетом... То је болест, Родјоне Романовићу, болест! Ви сте почели своју болест и сувише да занемарујете. Треба да се посаветујете с искусним лекаром... У бунилу сте! Вама се то све дешава просто у самом бунилу!... Раскољњикову се за тренут све обрте унаоколо. »Лаже ли, лаже ли он и сад? Немогућно, немогућно!" севну му кроз главу и одмах одбијаше од себе ту мисао осећајући унапред до какве помаме и љутње може да га доведе, осећајући да од помаме може да полуди. — Није то било у бунилу, него на јави! узвикну он, нанрежући сву моћ свога разума да би прозрео игру ПорФиријеву. — На јави, на јави! Чујете ли? — Да, разумем и чујем! Ви сте и јуче говорили да то није бунило, него стварност, шта више, нарочито сте ударили на то да није бунило! То је све, што можете рећи, разумем ! Е-ех!... Него саслушајте ме, Родјоне Романовићу, добар човече, ето, ако хоћете нека буде и тако. Али да сте ви доиста, у самој ствари, злочинац, и већ да сте како му драго, умешани у ту проклету ствар, па, зар би ви, молим вас, дошли сами да ударате на то и да тврдите како ви то нисте учинили у бунилу, него напротив, потпуно свесно? И баш да нарочито ударате на то и да тврдите то с таквим, особитим упорством; али, је ли то могло бити, кажите сами? Наиротив, ја мислим, баш напротив, сасвим је то друкчије. Кад би ви ма шта за собом осећали, онда би ви свакако морали тврдити, да оте, како рекосмо, у бунилу! Је ли тако? Да ли је тако? Звоњаше нешто лукаво у том питању. Порфирије се према Раскољњикову нагнуо тако, да се овај прибије уза сами наслон дивана, па ћутом, очи у очи, у недоумици, посматраше га. — Али шта је са господином Разумихином, шта је управо рећи, њега навело да јуче дође и да говори, је ли то учинио по свом нахођењу, или по вашем наговору? П онда би вама баш ишло у прилог да кажете да је он од своје вол-.е долазио, и да сакријете како је то по вашем наговору било! Али, ето, ви то не кријете! Ви баш тврдите и наглашујете да је то но вашем наговору! Никад није то наглашавао. Прође га језа кроз леђа. (Наставиће ое).

ИЗЈАВЕ, ПОРУКЕ и 0ДГ0В0РИ УРЕДНИШТВА Оиај 3 0 број шаљемо за унутрашљост у исто време са бројем 31. Мо.шмо ср. начеднике за шихову наредбу ексиедиторима да свима претплатницима којима се шаље иа адресу 31 број даду и но један примерак овога броја. Ово чинимо због олакшице у експодицији а њима то неће ништа отежаги посао.

Уредник нашега дисга г. II. Димитријевић, 9. ов. месеца отпутовао је у неколико места иоред Дунава: у В. Градиште, Пожаревац, Смедерево и Гроцку. У току идуће недеље вратиће се с иута и одговориће иа иисма свима, који од љега лично чекају одговоре.

ШТАМПА КРАЉ. СРП. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Н. ЛИМИТРИЈЕВИЂ - ТЕЛЕФОН БР. 296.