Policijski glasnik

326

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 42

љује о намишљају или о вашем пристанку, с тога баш, што сте ви крађу и одали изврћући џепове; мора бити, да нисте ништа претпостављали. Врло и врло сам готов да сажаљевам ако је тако рећи убоштво и Софију Семјоновву покренуло на то ! али онда, мадмоазел, зашто нисте хтели да признате? Бојали сте се стида? Први корак ? Или сте се збунили можда? Ствар је појмљива, врло појмљива... Али, при том ипак, ради чега се упуштало у таква посла! Господо! рече он свима онде, господо! Како осећам сажаљење, и, тако рећи, болећивост ја сам скоро вољан сад и да опростим, мимо тога што сам лично вређан. Па, мадмоазел, нека вам овај стид и срам буде лекција за будуће! — рече он Соњи, — а ја даље нећу ништа предузимати, и прекидам. Доста је! Петар Петровић искоса погледа Раскољњикова. Погледи им се сусретоше. Горући поглед Раскољњиков да га у пепео сажеже. Међутим Катарина Ивацовна као д& ништа више није ни слушала: Соњу је грлила и љубила као луда. И деца својим ручицама окупише Соњу обухватати, а Пољечка, — која, уосталом, није потпуно схваћала шта је то, — тако изгледа, као да се дави у сузама, док се кидала од плача, склонивши своје, од плача надувено, лепушкасто лице Соњи на раме. -- Како је то ниско! зачује се тек с врата јасан глас. Петар Петровић се брзо осврне. — Каква нискост! понови Лебезјатников гледајући му нетренимице у очи. Петар Петровић као да и уздрхта. То сви опазише. (После су се тога сећали). Лебезјатњиков коракну у собу. — И ви сте се усудили да ме за сведока иоставите? упита прилазећи му. — Шта то значи, Андреја Семјоновићу? 0 чему ви то говорите? промрмљ.а Лужин. — То значи, да сте ви... опадач, ето шта значе моје речи? ватрено одговори Лебезјатников оштро гледајући га својим кратковидним очицама. Био је врло ражљућен. Раскољњиков тако упио свој поглед у њу као да хвата и мери сваку реч. Опет завлада ћутање. Петар Петровић се гогово и изгубио, особито у првом тренутку. —- Ако ви то мени... почне он муцати, — а шта је вама? Јесте ли ви при-себи? — Ја јесам при себи, а ви сте један... варалица! Ај, како је то ниско! Све сам чуо, чекао сам нарочито, да све чујем, да све разумем, с тога што, признајем, и до овог часа оно није потпуно логично... Али зашто сте све то учинили ја не разумем. — Шта сам ја то учинио! Хоћете ли престати да гово^ рите у тим бесмисленим загонеткама! Или сте се можда опили! То можда пијете ви, ниски човече, а не ја! Јч, ни вотке никад не пијем, јер то није по мојим убеђењима ! Помислите, он, он сам, својеручно, даде Софији Семјоиовној ту стотинарку, — ја сам видео, био сам сведок, заклећу се на то! Он, он ! понавља Лебезјатњиков обраћајући се свима и свакому. — Ама јесте ли ви при својој зрелој памети, или не, жутокљуну? цикну Лужин -- Овде ево ње саме, лицем у лице, пред вама, и овога часа иотврдила је, да осим оних десет рубаља више ништа није од мене добила. Па на који начин. сам јој, после тога, могао дати ово ? —■ Ја сам видео, ја сам видео! викаше и потврђиваше Лебезјатњиков. И ма да је то противу мојих убеђења, али готов сам да овога часа положим у суду сваку заклетву, јер сам видео како сте јој новац ви лагано подметнули ! Само, будала ја, помислио сам да ви то чините из доброчинства! То је било код врата, када сте се праштали с њоме, кад се она окренула, и док сте се једном руком руковали, ви сте другом, левом, лагано кришом јој метнули новац у џеп. Ја сам видео ! Видео оам! Лужин пребледе. — Што лажете! дрско повиче он. — А и како сте то могли, отуд од прозора чак, да расмотрите новчаницу ! Вама се причинило... кратковидни сте. Ви бунцате. — Не, није ми се учинило! А и ако сам био далеко, ипак сам све видео, и ма да је од ирозора доста тешку умотрити хартију, — истину кажете, — али ја сам ипак по оделиту случају, знао поуздано, да је то баш стотинарка, јер кад сте Софији Семјоновној давали десетицу, — сам сам то видео, —

ви сте узели тада и стотинарку са стола (то сам видео с тога, што сам тада стајао близу, и пошто сам одмах дошао на једну мисао то нисам ни заборавио да имате новац у рукама). Ви сте новчаницу савили и држасте је, стегнуту у руци, за све време. После ја као опет заборавих на то, али х^ад сте устајали, преместисте новац из десне у леву, и том приликом умало га не испустисте; тад се опет сетим, опет ми дође у главу она мисао, на име, да ви хоћете, кријомице од мене, да јој помоћ дате. Можете замислити како сам вас пратио, па и видио да вам је пошло за руком утурити јој новац у џеп. Ја сам видео, видео сам, заклећу се. Лебезјатников се умало не задуши. Са свих страна се зачују разни узвици у којима беше и тона претње. Сви се тискаху ка Петру Петровићу. Катарина Ивановна окрете се Лебезјатникову : — Андреја Семјоновићу. Ја сам се преварила о вама! Одбраните је! Једини сте ви уз њу! Она је сирота, Вас је Бог послао! Андреја Семјоновићу, голубићу, баћушка! Катарина Ивановна, готово и не знајући шта чини, падне пред њим на колена. — Лудорије! завапи Лужин помамно. — Лудорије, мељете којешта, ви, господине .. »Заборавио сам, сетио сам се, заборавио", .— шта је то? Мора бити да сам јој намерно подметнуо новац? Зашто. У којој намери? Шта ја имам у опште с том... — Зашто? Ето, то је оно што ни ја сам не схваћам, а да ја причам истинити Факт, то је тако! Ви, неваљали, ви мрски човече, ви кривче, не варам се ја, баш се опомињем, како ми је, тим узроком, одмах пало на ум питање, чим сам сгао захваљивати вам и руку стезати. Па зашто сте јој управо метнули онај новац кријомице? То јест зашто баш криомице? Да није једино зато што сте хтели да од мене сакријете, јер знадосте да ја имам супротна убеђења а да не признајем делимично доброчинство, које ништа радикално не лечи? Е па, ја и закључим, да вас је извесно било стид преда мном, да тек такве залогаје дајете; и, осим тога, помислио сам, па можда он хоће да јој припреми изненађење, да је задиви, кад у свом џепу нађе читавих сто рубаља. (Пошто неки доброчинци веома воле да тако умотавају своја доброчпнства, знам ја то). После сам помислио и то, да ви хоћете да је кушате, то јест да ли ће, кад нађе, доћи да вам захвали! После, како ви хоћете тиме да избегнете захваљивања, и да, како ли оно веле, да не зна десница, шта ли... речју, тако нешто... Али, зар сам на мало шта помислио; зато сам наумио био да о свему промислим после, па ипак почео сам на неделикатан начин пред вама ту вашу тајну да одајем. Па ипак одмах ми паде на ум још питање: ако СоФија Семјоновна, можда, пре него што опази, изгуби, лако може бити и то, новце; ето, отуда сам се и одлучио да дођем овамо, да је изазовем и обавестим, да јој је у џеи метнуто сто рубаља. Узгред свратим у стан госпођа Кобиљатњикових, да им дам Оашти извод аозитивнога метода, и нарочито препоручити им напис Пидеритов, (а такође и Вагнеров); после тога дођем овамо, а ево шта сам затекао! Па јесам ли, јесам ли могао имати све те помисли и расуђивања да нисам доиста видео како сте јој спустили сто рубаља у џеи? Кад Андрија Семјоновић заврши своја разлагања у много речи, са овако логичним закључком на послетку, беше веома уморан, чак му и зној с лица потекао. Ах, није умео честито ни да каже, на руском, што хоће (уосталом, ни један језик више он и не зна), тако, да се сав, некако намах, изнури, шта више као и ослаби, после свог адвокатског подвига. Али његов говор ипак учини необичан утисак. Говорио је тако узбуђено, и тако уверено, да су му, очевидно, сви веровали. Петар Петровић осети да сгвар стоји рђаво. (Насавиће се).

ПОЗИВ НА ПРЕДАЈУ Милош и Милшшо синови Баје Бојовића земљ. из Сијерине среза јабланичког, црногорци, на дан 25. августа ове год. око 7 сах. у вече на »Тупалском вису с< према селу Сијерини сачекали су из заседе Милована Гагића, онд., и из иушака га опасно ранили и коња му осакатили. Од задобивши рана Милован је умро после 17—18 сати. После овога дела обоје су побегли незнано где. Налазећи се у бегству, они су 4-ог овог