Policijski glasnik

340

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 44

лико да оам га мрзела и ма како да сам у извесним тренутцима желела да их се обоје отресем ипак ми никада није падала на ум идеја о насилној смрти мужа. Одјурих од себе тога глупака али ме идеја о евентуалној смрти мужа не хтеде напустити. Помисао како бих опет могла бити срећна кад бих постала слободна стаде ме сваког дана спопадати и сада ми жеља да ми муж умре постаде тако рећи свакодневна. Почех пажљиво посматрати свога мужа не би ли на њему опазила какве знаке слабости, почех комбинирати несрећне случајеве које 6и га при раду или у лову могли задесити: једном речи почех и нехотице тражити начин смрти моме мужу. Кад год би ме спопадала љутња прва би ми помисао била »што не цркне", и питање на који би га се начин могла отрести одмах би се наметало. Не могавши одолети неком тајанственом унутрашњем нагону стадох свога љубавника, ставивши га у хипнотички сан, запиткивати: „би ли за мене све учинио", би ли се жртвовао зе мене", »би ли за моју љубав убио човека«, и тако даље, сугерирајући на тај начин самој себи помисао на убиство. Једнога дана посвађах се са мужем јаче но обично. Дрхћући сва од узбуђења и љутине изађох из собе па одох у салон. По глави ми се врзаху стотину планова како да му се осветим али помисао да га видим мртва испољавала се код сваког. Спопаде ме нека дрхтавица по целом телом а чело и слепе очи стадоше се знојити. »Зашто трпети толико?" „Зашто не рескирати?" тако се питаше нешто у мени. У том се отворише врата и у салон уђе мој љубазник. Занешена овим грозним мислима стадох га гледати бесвесно и тек када он седе приметих да га мој поглед успављује. И сада ме тек спопаде онај стари мој демон који ме је од вајкада гонио у несрећу. »Сама си, нико неће знати, бићеш опет срећна, покушај." Тако ме наговараше нешто у мени а пред очима ми лебђаше слика мртвог мужа на одру. Као да сам сама себе хипнотисала на да не могу другојаче, устадох са столице, приђох успављенику па га стадох загушљивим, плашљивим гласом као да се сама себе нлашим, питати: »Знаш ли шта хоћу?® Док сам била у затвору имала сам времена да размишљам и знам да онда нисам ни сама тачно знала у души шта сам хтела, само пред очима што ми је лебдела јасно слика мртва мужа. Али на брзо ми жеља постаде прецизнија и како се иста у мени развијала тако сам је и успављенику саопштавала. в Хоћу да ме ослободиш«. „Хоћу да ми уклониш мужа« »Хоћу сутра да га отрујеш«. Тако сам испочетка плашљиво па онда све сталније и сталније говорила успављонику понављајући по неколико пута сваку реченицу и пигајући га да ли ме разуме. Мучећи тако и себе и њега читавих четврт сата пробудих га па се онда спустих сва исцрпљена на софу... — Сутра дан је мој љубавник покушао да отрује мога мужа отровавши јело за ручак. Ето сад знаш шта сам учинила. Сад знаш до чега си ме довео твојим понашањем®. „Слушај, ја нисам крив, бар не тОлико", почех ја да се браним, али она ми не даде да завршим. »Немој да се браниш. Немој да ме увераваш о твојој невиности. Можда си доиста невин, али ја то нећу; чујеш, ја нећу да си невин. Хоћу да живим у уверењу да ни један човек није достојан повереиа; хоћу да имам разлога да мрзим све људе. Хоћу да на овом свету нема човека за којег би могла рећи да ме је познавао а да није заслужио презирање. Хоћу да живим повучено; хоћу да живим само за себе а то ћу моћи само онда ако знам да је цео свет нитков, разумеш ли? Љубила сам живот и свет и то ме је довело до^ ивице пропасти. Сад хоћу да мрзим све и уверена сам да ћу да живим мирно. — Сад знаш све. Клела сам те хиљаду пути; желела сам ти сва могућа зла, и сад ти праштам али молим те немој да ме будиш из овог стања. Једном си ме унесрећио, немој и други пут (( . Она зари главу у јастуке па поче тихо плакати; пољубих јој руку па изађох лагано напоље". Доктор ућута. »Је л' свршено ? <( запита стари судија. Доктор га погледа као да се чуди овом питању, а секретар који је све време провео рецкајући неко дрво запита: »Колико је инспектор осуђен? (( „Седам година робије«. »Хе, брате, па каже жени се к , примети стари судија па се диже тромо са столице зовући келнера да плати. « -<♦!»<—

ОСУЂЕНИЧКА К01А Чарлс Дикенс Једно после подне шетајући се, кад сам пролазио норед окуке Баустрита опазих, где се пред полицијским здањем искупила гомила света. Упутих се онамо. Могло је бити око педесетину људи. Стоје на тротоару и запремили пут чак до на сред улице. Преко пута од ове гомиле на другој страни стоје стрпељиво нешто беспосличара — по свој прилици да нешто ишчекују. Причекао сам и сам неколико тренутака, али се ништа не догоди; за тим се окретох. и обратих једном бледом ткачу са дугачком песничком косом, који је стојао баш до мене и руке турио под кецељу, па га запитах сасвим обично: — Шта је то? Ткач ме погледа прво од главе до пете с највећим презрењем, и за тим ми лаконски одговори: — Ништа! До дугпе, ја сам врло добро знао, кад на улици стану два човека, па гледају неку ствар, или просто онако блену, да ће се за кратко време искупити две стотине људи; али, и то сам добро знао, да није могуће, да гомила народа читаво пет минута стоји па сред улице кад их ништа не занима и за то поново запитах: — Шта чекају ови људи? — Каруце Њеног Величанства! — одговори ми ткач. Беше ми мало чудновато. Нисам се никако могао довити, шта ће кола Њенога Величанства пред полицијским здањем у Баустриту?... Стадох мислити о узроку, кад на једаред повикаше сва деца из гомиле: — Иду кола! Подигох главу и погледах низ улицу. Затворена кола у којима су вожени осуђеници из полицијске управе у разне апсане приближаваху се у највећем касу. И сад ми тек би јасно, да су „каруце Њенога Величанства« била под другим именом осуђеничка кола, и то не само за то, што је то име величанственије звонило, већ и због тог, што се издржавају о трошку Њенога Величанства, и она стоје на услузи једино оним каваљерима и дамама, који су приморани да посећују разне палате познате под именом в Тамнице Њенога Величанства®. Кола стадоше баш испред врата и свет се стаде купити око степеница, оставивши узани пут, да би осуђеници могли проћи. Мој пријатељ ткач и остала светина и мангупарија ириђоше ближе, а то исто учиним и ја. Кочијаш и други човек који је седео горе поред њега, сиђоше и уђоше у полицију. Врата се за њима затворише и у публици наста крајња радозналост. Кад је око пет минути нротекло, врата се опет отворише и на њима се појавише две осуђенице: једна од својих шеснаест а друга једва од четрнаест година. Видело се, да су сестре, јер су личиле једна на другу ма да се на старијој јако познавало, да је бар две године грког и мучног живота старија. Обе бејаху лепо одевене, особито млађа, и мадасујако личиле једна на другу, које је тим већма упадало у очи, што су се биле ухватиле за руку, — њихово понашање престављаше највећу противност. Млађа је горко плакала, — не да се претвара или да побуди сажаљење, већ од стида; лице сакрила у мараму, и цело њено држање изражавало је горку и неодољиву тугу. — Колико си добила, Емилијо? — закрештаће из гомиле нека жена бакарног лика. — Шест недеља с радом! — одговори старија девојка и громко се насмеја. — Боље је, него у апсу!... И Бела ево први пут иде са мном. Подигни главу, ћурко, — настави Она и нагло истрже мараму из сестриних руку, — подигни главу и покажи се свету! ...Нек ме ђаво носи, ако се ја и најмање једим!... — Имаш право, лепојко! — викну из гомиле неки човек са шеширом од хартије, кога је, изгледа, овај догађај особито занимао. — Право?! — одговори девојка. — Ах, па са свим је тако; мени је све једно! — Хајд!... Вуците се унутра! викну сад и кочијаш. — Није баш тако журно, пријатељу! — рече девојка. Немој да заборавиш, да ме скинеш код Калт-Бет-Филда... Знаш, она велика кућа са високом оградом... Можеш се збунити!...