Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 50 и 51

одмах увидео да су : моје позоришно дело и све моје тежње јадне и ништавне. Увидех колико су ми се као сујетној будали морали смејати. Био сам тако постиђен, изгледао сам себи тако смешан, да се не усудих изаћи пред очи својој жени и њеном љубазнику. — Ако вам, господо поротници, неко каже да човек у таквом тренутку јурие на крадљивца своје среће, да га бије, дави и убија, онда вас дотични лаже. У мени је тада био само тај страховито мучни осећај, да сам достојан подсмеха. Извукох се лагано из к.уће па чеках. Чеках, и пре-т мишљах. Говорио сам сам себи: Твоја те жена преварила и сада се са другим забавља. То је непријатно, али то многе жене чине; у осталом она није твоја робиња. Она те је дуго варала, али најзад ни један човек није потпуно искрен. Али она је уништила мир твоје душе, тишину твог живота, и то све из гадне таштине. Она је пробудила у теби наде за које је знала да се не могу испунити; створила је од тебе смешну будалу коју стид сагорева. Заслужила је казну. Има само једна казна која није сувише малена спрам њене кривице, а то је смрт. Тако сам јој изрекао смртну пресуду. И када се чврсто реших да ову пресуду извршим, тада осетих да сам и ја већ мртав/ Натраг у пређашњи живот нисам могао, изгледао ми је јадан и празан. Наставити садањи живот било је немогуће јер је исти био основан на вери моје жене у мене, а та није више постојала. Ах, зашто нисам могао дуже да је злостављам !« „Ако то још једном, поновите одузећу вам реч,« рече председник зловољно. Најзад ће се цео претрес морати изнова почети. „Чекао сам док се љубазник моје жене удалио. Онда. одох горе радујући се својој освети. Бејах врло љубазан са женом. После вечере сакријем један нож, па закључам врага. И онда јој све рекох. Изјавим јој да ћу је лагано и на страховит начин да мучим. Она поче викати. Стадох је бости, тући и сећи... Ах. ала је то било уживање! Био сам се решио да је све дотле смртно не раним док врата не разбију. На жалост то се брзо збило и ја је прободох... До сада нисам хтео да говорим. Сада сам причао само с тога да ме неби сматрали за луду, што би ми било врло непријатно. На питања неКу да одговарам, то је досадно. Можете са мном радити шта хоћете... Свршио сам, господине председниче! Ј. ЗАОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСГ^ОГА 79 — Доста, Соња, доста! викаше она убрзано, задувана и кашљући. — Не знаш сама ваљда, него молиш ту као дете! Већ сам ти казала, да се враћати нећу оној пијаној Немици. Нека виде сви, сав Петроград качо милостињу просе деца по роду племенита оца, који је цела живота служио верно и правично, и, може се рећи, умро служећи. (Катарина Ивановна је већ то измаштала и томе поверовала сама). Нека само онај ништавни генералчић *) види. Па и ти, Соња, немаш памети: шта ће сад да се једе, реци! Ми смо тебе доста растрзали, више нећу! Ах, Родјоне Романовићу, ви сте то! повиче видећи Раскољњикова и пође њему, — објасните ви, молим вас, овој лудици, да се ништа паметније не може чинити! И верглаши добијају, а нас ће одмах сви да уразликују од осталих, познаће, да смо бедна благородна породица сирота, који су до убоштва доведени, а тај ће генералчић изгубити своје место, већ видећете! Сваки дан ћемо да му идемо под прозоре, господар ће проћи, ја ћу пасти на колена, све ове мале истаћи ћу напред и показаћу му: »Заштити, родитељу, оче!° Он је отац сиротих, он је милостив, заштитиће их, видећете, а онога генералчића... Лења! Тепех уоиг с!гоИ;е! Коља, ти ћеш сад опет да играш. Што јецаш? Опет јецаш! Али чега се плашиш, лудице! Господе, шта ћу с њиме, Родјоне Романовићу? Да знате како су неразумни! Али, шта се с њима може ! IIа, готово и сама плачући (што није сметало њеном непрекидном и неумуклом брзом говорењу), покаже му децу која јецаху. Раскољњиков огледа наговорити је да се врати, рече чак, мислећи да утиче на самољубље, да њој не личи ићи по

*) Г1о некој старијој уредби, у Русији имају титулу генерала и виши чиновници грађанског реда.

улицама, као верглаши, ношто се она спрема да буде управитељка пансионата за благородне девојчице... — Пансионата, ха-ха-ха! Из даљине се лепо лаже ! завиче Катарина Ивановна, и зацени се кашљем чим се насмеја, — Не, Родјоне Романовићу, тај ме сан прошао ! Све нас оставпли су!... И тај генералчић... Знате ли, Родјоне Романовићу, ја сам потегла на њ мастионицу, — онде у лакејској соби, стајала је на столу поред листа, на коме су се записивали, па записах се и ја, бацим се мастионицом, па одем. 0, подлаци, подлаци! Презрети, и нећу се никоме молити ни клањати, од сад ћу ја сама да ове моје храним! Доста смо мучили њу! (покаже Соњу). — Пољечка, колико смо прикупили, покажи: Шта! Свега две копјејке! 0, одвратни људи ! Не даду ништа, него само трче за нама исплажена језика! А, шта се овај безјак смеје ? (Покаже на једнога из гомиле). То је све с тога, што је тај Кољка тако несхватљив, с њимејемука! шта ћеш, Пољечка! Говори са мном Француски, раг1ег тој ћ-апдајз. Учила сам те, па знаш неколико Фраза!... Иначе како ће познати да сте ви од племените куће, деца васпитана и ни најмање не као сваки верглаши; нећемо да представљамо на улици каквог »Петрушку", него ћемо да певамо благородну романсу... Ах, да! А што би певали? Сви ви сметате мени, а ми... видите ли, Родјоне Романовићу, ми смо застали овде, да би изабрали шта да певамо, — тако нешто, како би Коља могао играти... јер, можете замислити, код нас је све то без спреме, ваља се споразумети и договорити, те да се све изведе савршено, а после ћемо отићи на Невски, где има много више шуди из вишег друпггва, и тамо ће нас одмах опазити. Лења зна »Хуторк«... Све само »Хуторк", те и »Хуторк«, све њега и певај^ ! Ми морамо отпевати нешто много благородније... Е, шта си ти смислила, Пољечка, да помогнеш матери! Памћења немам, памћења, иначе знала бих ја! Одиста нећемо певати. „На сабљу се хусар ослонио!« Ах, да певамо Француски »Ст^ 8оив! а А ја сам вас учила, та учила с'ам вас! И, главно је, пошто је то на Француском, то ће одмах познати да сте ви деца племићска, и то ће бити много дирљивије... Могли би и »МаЊогои^ в'еп уа-1;-еп ^иегге!«, пошто је го песма сасвим дечја, нотпуно дечја песмица, и употребљава се у свиада аристократским домовима, када успављују децу: МаЊогои§ћ 8'еп уа-1-еп ^иегге Ке ааН диапс! теу1епс1га... почне она. — Али, не, »Стд зоиз!" Дед, Коља, ручицама се подбочи. брл^е, а и ти се, Лења, окрећи на сугтрот, ја и Пољечка ћемо припевати и гапшати ! Ст^ 8оиз, С 1 П ( ј зоиз, Роиг топ4ег по1ге тепа§е. Кхи-кхи-кхи ! (Зацену се од кашља). Поправи хаљиницу, Пољечка, спала су рамена, опомену кроз кашаљ, одмарајући се. — Сад вам је нарочито потребно да се држите пристојно и на танкој нози, да сви виде да сте племићка деца. Ја сам рекла онда, да стручић треба дужи скројити и уз то у два платна. 'Го си ти, Соња, учинила са твојим саветима онда. »Краће, ама краће", па ето сад испало тако, да се дете сасвим унакарадило... Е, ви опет плачете! Али шта је, зашто, глупи ви ! Е, Коља, почињи, почињи брже, брже, — их, како је то дете досадно!... Стц зоиз, стд зоиа, — Опет војник! Па, шта ти хоћеш? Одиста, кроз гомилу се пробије чувар. Али у исто време један господин у вице-мундиру и шињелу, солидан чиновник од недесет година, с орденом о врату (што је Катарини Ивановној било врло пријатно и што утицаше на чувара) приђе и ћутећи иружи Катарини Ивановиој зелен папирни новац од три рубље. На његову лицу исписано искрено саучешће. Катарина Ивановна прими, и поклони му се учтиво чак и церемонијално. — Хвала, поштовани господине, — почне она с висока, — узроци, који су иас побудили... узми новце, Пољечка. Видиш, има и благо,,одних и великодушних људи, који су вазда готови да помогну јадну племићку у несрећи јој. Би видите, поштовани господине, овде сиротињу благородну, може се рећи и са везама најаристократским... Онај генералчић пак ништа, него седео и јео рјабчике *)... па лупа ногама што сам га ја *) лештарка