Policijski glasnik

390

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 50 и 51

Ружом закопао. Отуђи се и од друштва и од каФане, просто од свега. Поста мрзовољан и туробан, весносан и самоме себи. Околина рачунаше да је то све због туге за покојницом. Наскоро затим једнога дана старија ћерчица мајстор Пере столара чепркаше по башти, док јој је мати с гоптћама седела у соби. Челркајући наиђе на један светао предмет, а кад га подиже, виде да је минђуша, на отрча мајци, показујући јој нађени предмет. Милица се и сама зачуди откуда минђуша у башти и поче је разгледати, што и гошће учинише и уверише се, да је то ®ина, златна ствар. Тек што се добро смркло, а мајстор Пера дође из радионице. Сто беше постављен, само да се седа. Милица му показа нађену минђушу, а у тај пар на вратима се указа иследник са наоружаним служитељима. — Мајсторе! викну чиновник строго, у твојој је башти нађена дијамантска минђуша, по огшсу слична оној што је однета иокојној газда Јолетовој жени, позиваш се да одмах ту ствар предаш. Мајстор Петру се окрете соба, кад чу ово, јер виде, да неће на добро изаћи. Милица иребледе и уздрхтало гледаше час у мужа, час у иследника, а деца пак зачуђено посматраху непознате им људе. — Ево, рече Петар доста присебно и пружи тражену минђушу, сад ми баш даде жена, говорећи ми да је дете нашло. — Јест, баш она! мрморио је иследник загледајући минђушу. Ево, нема оне закачке. Погледа мајстора, затим Милицу, па у децу, поћута мало па одсечно, и строго рече: — Петре, ви морате са мном. У име закона, ја вас притварам! Столар уздрхта па погледа тужно жену и децу. — Милице, рече он болећивим гласом, ако има Бога, доказаће се моја невиност. Ово је подметнуто од неког, грешна му душа била, па приђе жени и пољуби је нежно, а за тим децу, па пође; на прагу се још једном осврте, погледа их сузним очима и изгуби се у мраку. Милица је стојала нема и непомична, а кад се кораци постепено изгубише, кад виде да је све то на јави, препуче јој нешто у грудима и она поче плакати, горко плакати. Кад је иследник сутра дан дошао да врши преметачину, затекао је Милицу у постељи, болесну; неочекивани догађај беше је јако потресо. Мајстор Петар није признао дело. На питање откуда минђуша. у башти његовој, бранио се да је подметнута. Одмах на првом свом испиту признао је, да је био на робији, али да је са исте пуштен, што је и документима доказао, Иоледник беше све могуће употребио, не би ли од столара изнудио признање; али без икаквог успеха. У толико је теже било, што је противу иекадашњег робијаша војевао један једини основ, што је у башти његовој нађена минђуша; али то још не беше и доказ, да је он и учинилац дела. И он се лати и других средстава; затвори оптуженог у мрачну ћелију, пошто му претходно метну и лисице на руке и ако је био окован доста тешким оковом. У мрачној ћелији, цвокоћући од зиме, мајстор Петар дочека „Вадњи дан". Дан у очи Вожића освану са снегом, који од поноћи падаше, те беше обелио кровове и дрвеће. Још од ране зоре свет се ужурбао, све то јури и спрема се за сутрашњи празник. Жагор, журба и цика прасади допираше до ушију притвореникових, иа га то сневесели, био је уверен да се у његовој кући ништа не спрема; та и откуда би? А људи, наравно, избегавају кућу убице, зар они знају да је невин у овоме злочину, па снужден и тугом опрхван клече на хладни под, и поче се побожно Богу молити. — Господе Воже! шапутао је он. Ти си једини који си посвећен у тајиу злочина и који си уверен да сам невин. Сутрашњи празниче, молим ти се помози ми у овој беди, удели ми милост, спаси ме неправедне патње... није се могао уздржати, загрцну се, а сузе му грунуше... Зарђала брава шкрипну и гломазна се ћелијска врата отворише. Петар се прену. — Излази! чу се заповеднички глас апсанџијин, а столар се с тешком муком диже, окови зазвечаше и он се упути канцеларији, праћен спроводником. Веше то жалостан изглед

човека, који је до пре кратког времена онако крепак изгледао ; његово свеже лице беше све испијено, а око упалих очију јасно се распознаваху плави колутови. Иследник се решио да учини последњн покушај, да га лепим приволи на признање, па ако не узмогне, да оконча ислеђење! — Петре, ослови га он благо, зашто, брате, не признаш, ако си дело учинио, него мучиш и себе и нас? Столару се већ досадише истоветна питања, јер оу му увек била постављена, кад год би га из притвора извели. Беше огорчен што га почеше и принудним средствмма гонити и у ћелију затварати, да би дело признао, да би примио на себе извршење злочина, на који никад не беше ни помислио. За то и не би чудо, што доста упорним гласом одговори. — Верујте ми да се и сам чудим, докле ћете ме мучити и остављати да зебем и пропадам у оној мрачној ћелији! Ако је жеља свију вас да на себе примим, да сам ја учинио злочин, онда бар реците, па да размислим не би ли боље било то да учиним. И по стоти пут понављам и кунем вам се, да нисам извршилац злочина; па верујте ако хоћете. Те ноћи кад се злочин догодио спавао сам у кући с породицом, из куће се нисам макао све до зоре, кад чух за убиство сусеткино, те и сам одем да видим. Над њом је извршено разбојништво. Она је опљачкана и сви адиђари њени однети. Шга ће мени тепелук? Шта ће оно прстење и оне минђуше! Моја зарада била је довољна да исхрањујем своју жену и децу и меаи није требало ништа више. А. за минђушу што је нађена, она ми је подметнута. » — Пусти ме!. . Пусти ме!... чуло се с поља и жагор 5 ходнику пред канцеларијом. — Имам посла!... Хитна посла!... Пусти ме... Баш за то и хоћу... Иследник зазвони. — Ко је то? упита служитеља. — Газда Јоле, господине иоледниче, ја му кажем да саслушавате Петра, а он вели да баш за то и хоће к вама, вели... —• Пусти га! нареди иследник. Газда Јоле бану, па и не обраћајући пажњу на иследника који из почасти беше устао, притрча Петру, који се уплашено трже, па склопи руке и молећиво, испрекидано поче: — Перо... брате... оирости! Ти ниси крив, веруј ми ниси... Ти патиш због мене. Ја сам тај несрећник који је злочин извршио, ја сам убица моје леие жене. Савест ме гризла и још гризе што то учиних, што сам покушао да на тебе љагу бацим, да ти и поред тебе твојп патите. 0... ја сам грешан, у Бога грешан!... Али ти си добар... Је ли, опростићеш? Опростиће ми и твоји... Смиловаћете се на грешника, кога је Вог већ почео да кажњава... Ја знам да хоћете. А ја ћу покајати.... хоћу... овако те молим џа опроштај, па клече пред Петром који га запрепашћено слушао. Ућута се и зари главу у шаке, саж.е се скоро до патоса и поче јецати. Иследник и поред тога што се нађе у чуду, прибра се па се нечујно изгуби за часак на сиоредна врата, где издаде служитељима нужне наредбе. Још се газда Јоле не беше из заноса повратио, кад се нечуЈно огворише врата и у канцеларију, где владаше нема тишина, уђоше лекари и грађани. Кад Јоле подиже главу, и угледа лекаре и грађане, нагло устаде и потрча овима. — Господо! узвикну, молим вас, слободно ме прегледајте, иисам болестан, при чистој сам свести. Баци поглед на грађане и убрзано поче: — И ти, газда Стојане, и ти Никола, можда ћете помислити: шта ми је од једном, но будите уверени да сам потпуно здрав, потпуно свестан... Али савест... та проклета савест не да ми мира... гони ме... гони ме као авет, немам санка па испаштам... грозно испаштам. Мучи ме и дан и ноћ... патим .. па зар је право и други да пате, ни криви ни дужни... Не, никако! рече одлучно. — Доста је било. Признаћу, све ћу признати; биће ми можда лакше. Да, да... признаћу своју кривицу, ништа нећу затајити... Бог ми је сведок! Петар је немо гледао час у Јолета, час иследника и остале, не верујући чисто да ли се све ово бива на јави.