Policijski glasnik

200

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 25 и 26

Одох кући. Потрудих се да заменим на мом црном жакету сувише јасне мрље. Кредом сам пак премазао оковратник и манџетне. Метух држаљу од пера иза увета, и иређох гологлав, као што сам често некад чинио да бих себи најпре купио дувана. У Кие 1)гоио1; решим се да уђем, дакле, у једну банкарницу. Изгледао сам с држаљом од пера иза увета и гологлав као да сам помоћник у којој онде радњи на близу. Угледах па једној од четири преграде натпис »каса", извадих моју упутницу и пружих је чиновнику кироа. »Молим за 1000 Франака ситног новца.® У металној каси видели су се сами лујдори и читави свежњи од упутница у новчанику. Изгледало ми је већ да ћу свршити намишљени посао. Чиновник отпоче и да броји златнике. На један мах трже се. и 3а коју Фирму?« »Како ? (< »Питам, за коју је Фирму новац?« Нисам могао истину казати, пошто мењам за себе, и на један мах сетих се једне Фирме. »За Вгеуа1 е!; Со...! <( „Не познајем је! к »Кие ПереИеМег ! 1< »Ми вршимо мењачке иослове само с нашим кућама.® Примих своју упутницу натраг и одох без и једне речи. Сад сам већ сасвим клонуо духом. 5 оати у јутру. Немам сна. Гладан сам. Имовина, која је у мојим рукама, не вреди ми више ништа. Хоћу радије да умрем! 31 јула. Ослободио сам се! Сад сам савршено слободан! Срећан сам ! Расположен сам ! Немам више ништа! Кад је наступила ноћ, истог дана осетио сам да сам изгубио сваку моћ услед глади. Устао сам, јер су ме наступи од глади јако мучили; узео сам портФељ, у ком сам хиљадарку, коју сам код себе држао, поново вратио и са њим скочим у Сену. Шта је даље било са мном — не знам ни сад, као што у тај мах нисам знао ни где сам, сем што сам неку вику чуо чим сам очи отворио. Спазим у томе једног полицајца и учини ми се да сам већ пропао... Мало по мало и дођем к себи. Дакле су ме извукли... Нисам ииак могао одолети а да не упитам : »Где је мој портФељ?« Тада сам чуо један глас: „Ја вама кажем, да је он држао портФељ у руци. Изгубио га је у води.« За тим ме тај исти запита: »Шта је било у иортФељу?« Учиних се најпре да не разумем његово питање, да бих само на тај начин добио времена да му одговорим. »Ништа®, рећи ћу ја,' »панир без вредности«. Један фино обучен господин сажали се у овој прилици на мене. Моја судба, моја беда, и беличасте бразде од креде на мојој кошуљи коснуле су га срца. Испричао сам му да ме је немање рада на овај корак натерало. Нареди да ми се донесе ново одело и узе ме у своју радњу. Не радим сада много, а добро сам плаћен. Више и не мислим на мојих 126.000 Франака. НВ. Морам још овде и то на завршетку споменути, да је старца капља згодила чим је приметио да је покраден и од тога је умро. 0 немачког Д. К. Ј.

К0Л0НИСТА СДИКА ИЗ ТАЛИЈАНСКОГ ЖИВОТА од Јосифа Ерлера Конте Силвестри лежаше на једном дивану у јутрењем, врло угодном оделу, гледајући прстенове од дима, које је вештачки правио по ваздуху из своје укусне цигарете. Али он није при том гледао густе слике од дима, већ је пред његовим ду-

ховним очима лебдело јато девојака, које су у костимима шарених лептирова облетале око цвета, а међу њима ФарФала, прима балерина великога балета, која је јуче с највећим успехом имала мавну пробу на даскама Теа1;го таввппо. Естрела, прва играчица, такође је имала нов тријумФ, а и Конте Силвестри је нешто допринео томе. Сјајна дијадема, уметност своје врсте, коју је она имала на себи, била је његов поклон. Свакојако да је коштала читаво мало имање, али за то га је она данас једним миришљавим писамцетом, позвала на интимну вечеру за вечерас — то је била богата награда, за то, а к томе ту су била његова добра, колонисте ће моћи платити. Облаци дима бивали су све гушћи, као да би хтели да скрију већ преживело лице конта Силвестрија. „Екселенца, 8 зачу се иза завесе од дима. „Шта је, Филипо? Нисам те звао ? 1< »Опростите, екселенца, али колониста Бенедето Мелини чека већ пуна три сата, да би био примљен код екселенце." »Можда губи стрпљење? Онда треба још да се учи да чека. Слуге и пси морају бити дресирани на позив господарев. Марш! — Не, чекај ! Тај ми је пас баш добро дошао. Када може три сата да продаје зјале чекајући, значи да му добро иде. Он треба то време на боље што да употраби и да се научи да плаћа више закупнине." Конте Силвестри баци угашену цигарету у камин, запали нову и исиружи се угодно по дивану, а у том диже слуга тешку зелену сомотску завесу на врата и у луксузну собу уђе један висок, мирисав човек у врло деФектном оделу. То је био редак контраст — Бенедето Мелини, колониста, слика најцрње неволЈв и суа; екселенца конте Силвестри, слика најраФиниранијега бонвивана. »Екселенца,« зачу се са усана колонистиних, који је обртао у руци свој искрзани шешир. »Ћути, немам ја времена за тебе. Свршимо на кратко. Шта плаћаш ти закупнине, Бенедето Мелини ?« »600 лира годишње." »Добро. Од данас плаћаш 800 лира.« Око усана колонистиних указа се презрив осмех. »Екселенца може да каже ради заокружења и хиљаду.« Конте Силвестри нродужи: в Како, ти се усуђујеш и да ми пркосиш ? Па добро, можеш задржати то, и од сада плаћаш хиљаду лира. (< „А ко ће ме на то приморати, екселенца?® »Ја. Сумњаш ли можда у моју добру вољу ? <( „У вашу вољу? Екселенца ми је њу већ довољно осетно показала. Ја сам имао породицу, жену и петоро деце и ја сам их знојем лица свога хранио на имању Масо, које сам узео под закуп од вашега оца. Он ми га даде, што сам му учинио услугу, ја, бедно псето, Бенедето Мелини моћноме гроФу Силвестрију учинио услугу? Екселенца се смеје —- мени, но ја ћу наставити. Оженим се Розином, куварицом из замка, јер је то господин гроФ заповедио, и дадох њеноме детету часно име, јер је и то господин гроФ заповедио, и за то сам добио под закуп Масо, за које сам плаћао о Ускрсу и Арађелов-дану по сто лима. Била је то човечна цена, коју ми је ваш господин отац направио, а он је знао, за шта то ради; наша се породица увећала и ја сам лио зној да бих је хлебом одхранио. Од својих руку, екселенца, јер и ако нисам био горд да узмем Розину, ипак нисам био довољно бедан, да бих допустио, да ми ваш отац и пару поклони, од када је она постала мојом женом.® Конте Силвестри учиии један нестрпељиви покрет. »Баста, Мелини, шта ме се тичу те старе историје; мој је отац био каваљер...« „Истина је, екселенца, био је;и да није умро, моја би Розина и моје троје најмлађе деце били живи. Али како је он рано умро, то му је наследник, који нема нимало милосрђа према људима, који су верно служили његовоме оцу, коме су прохтеви само да што више и више цеди колонисте као жути лимун, до последње капи, само да би створио себи новаца, који пуним рукама баца кроз прозор." »Бенедето! (( узвикну љутито Конте Силвестрп. »Бенедето ! (( смејао се промукло колониста. „И само моје име изазива у еас најгорчу иодругљивост. Зовите ме Маледето, екселенца, јер сам ја забележен — мој је живот нроклет. Од како сте ви господар својих добара, у наше се колебе увукла