Policijski glasnik

250

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32

— Ја нисам у том погледу ништа нризнала, господине, па и не признајем ништа, што се тога тиче. — Онда ћу морати своју срећу покушати код ваше пријатељице; можда ће се она приволети признању ! IV. Госпођица Икс није ни мало сумњала о томе, да се сазнало за њен однос према Берти Моклер; и сама је чак једва сматрала за потребно да о томе ћути. С тога је била она и спремна, да добије позив од истражнога судије. Али је с почетка била одлучила, да се користи извесиим заштитницима, који су се налазили на положајима од утицаја, те да се, под изговором изненадне болести, ослободи личнога предстанка. Доц није се друкчије предомислила, јер је нашла, да је за њу пробитачније, да своје исказе тако удеси, како би се одустало од њеног саслушавања као сведока пред поротницима на претресу. Она узе једну тоалету, која јој је дивно стајала и у којој је изгледала једва старија од двадесет и пет година, ма да је достигла била већ тридесет и пету. Затим нареди да јој се запрегну кола, па се одвезе у палату правде. Одмах је била уведена судији, који ју је био позвао. Смешећи се, уздигнуте главе, као неко, кога ништа не може уздрмати, јер је већ све у животу искусио; или као глумица, за коју ни позоришна светлост, ни догледи немају у себи више ничег страшног, иристуни столу, за којим је седео судија. После обичних Формалности и заклетве, да ће истинито сведочити — што јој је дало новода да са своје љупке ручице скине рукавицу — чекала је на питања судијина. — Ви познајете неку Берту Моклер, која стоји под оптужбом, да је извршила крађу и убиство ? запита је судија сурово. — Да, та ми је особа позната. — Тачно позната? — Шта разумете, господине, под речју тачно? — Молим, немојте мењати улоге, госпођице! Постављати гштања имам само ја. — Чуваћу се, да не ироменим улоге; али ,ја не могу да одговарам на питања, која не разумем тачно. — Добро, онда ћу вам и поставити питање у другом облику: У каквом сте односу стајали с Бертом Моклеровом ? — У каквом односу? понови она премишшајући... Па, ја сам се с тим младим створењем сасвим лепо слагала; ми смо у мојој кући или у мојим колима, кад смо се возили око језера, пријатно ћаскале... давала сам јој савете, како да се понаша и како да говори... Јер она се спрема за позориште —■ а ја сам у позоришту већ одавно — те би јој моје искуство могло помоћи. — И ништа више? запита судија. — А шта би још могло бити, господине ? одговори она са најбезазленијим изразом на лицу. — Али гласови... свет говори...? — 0, што свет говори! узвикну она готово весело. Бар ви нећете зато дати ништа? Мени је то, што свет брбља, сасвим свеједно! Никад ту нема ни једне речи истините. Тако, на пример, морају, како свет говори, пред истражног судију позвани сведоци понекад чекати од јутра до мрака, па онда још буду немилостиво примљени и с њима се, како веле, сурово поступа... Па ето видиге, господине, колико се човек сме ослонити на светско брбљање! Та ви сте ме веома лепо примили, сместа сте ме себи пустили и, бар до сада, — додаде смешећи се, — нисте са мном ни мало сурово поступали. Судија се уједе за усну. Ова лепушкаста, елегантна дама са својим сигурним ступањем, својим слободним духом, својом заједљивом учтивошћу била му је непријатна; и пошто се ии један истражни судија неће радо да покаже пред сведоком збуњен, рече он суво: — Ваш духовити начин, госпођице, ма како био занимљив, није на своме месту. Ви сте овамо позвани да на различита питања дате одговора и објашњења. Па како изгледа да питања не разумете добро, можда зато, што нисам био довољно јасан, то ћу се изражавати јасније. — То ће вам тешко поћи за руком, господине, кад се зна да ће се човек из доброг друштва ипак увек промислити, пре него што ће даму од васпитања, па ма она и позоришту припадала, и сувише директно питати о извесним стварима.

— Судија, госпођо, не мора да осећа неодлучност васпитана човека. — Онда ћу ја своје уши запугнити и одрећи одговор. — Госпођице! — 0 томе можете бити уверени, господине, рече она поново, не обарајући очију, — на извесна питања нећу ништа одговарати, јер се мој приватан живот иза затворених врата у кући, која је моја а није најмљена, тиче само мене лично и никог другог, догод се не окривим каквим иосгупком, који се коси са јавном пристојношћу! Немојте заборављати, господине судијо, да ја само пунолетним људима и женам.а, који имај.у права да потпуно располажу својим делима, допуштам улазак у своју кућу и своје собе, које увек држим добрим завесама зашгићене од туђих очију!... Госпођица Моклер има двадесет и две године, ја двадесет и девет — ми нисмо ни речма, нити на који други начин досадили трећим особама. — Ви заборављате, госпођо, да је та Берта Моклерова данас у затвору и да припада суду, као и да ја имам права односно ње ставити свако питање, које ми изгледа да је од значаја или користи за оигужбу, која је противу ње подигнута. — 'Га ја ћу врло радо дати објашњења и одговора, док је реч о оптужби, о којој говорите. Али у каквом односу може моје опхођење са госпођицом Моклер стајаги ггрема томе убиству? Ја не могу да знам у каквом? — Шта знате о томе убиству ? — Шта ја о томе знам ? Е, то је лепо, господине! Најзад ћете још посумњати, да сам имала и удела у томе послу ? можда видите у мени сакривца? Зашто с/ге ме онда позвали као сведока, а нисте наредили да ме затворе као оптужену. — Дешавало се, госпођо, да је неко био позван пред истражнога судију као сведок, па онда полицајцима одведен у затвор; то зависи од обрта, којим пође саслушање. — Одиста? Па то су лепе ствари, којима се човек излаже и не знајући ! А ја се притом одазивам вашем позиву тако поверљиво, тако мирно! а можда ћу кроз шесет минута седети у затвору, само ако се то вама буде допало! Али бар да свога позоришног директора о томе известим, биће ми јамачно допуштено — или, можда, не? јер ја играм вечерас! Ове су речи биле изговорене вишим комедијашким тоном, са још увек истим осмејком. Ма да је судија морао увидити, да пред собом има препредену противницу, из које неће моћи много ишчупати, није ииак хтео признати, да ће га ова жена збунити. — Па ви сте рекли, отпоче опет, да ћете радо одговарати на. сва питања, која би имала везе са самом оптужбом ? — Разуме се, господине; ја бих једва могла штогод знати, што вама не би већ било познато... У време, кад је убиство извршено, нисам се више дружила са госпођицом Моклеровом. — Шта је био повод вашем растанку ? — Ништа. Ћуд нас је саставила, а ћуд нас је и раставила. — Јесте ли ви били ћудљива страна. — Не, госпођица Моклер. — Да ли знате за узрок, који је навео госпођицу Моклер, да се растави с вама ? — Надимак госпођица Алфонз , који су јој дали... ја вам овим, јамачно, не казујем ништа ново, господине... али који она ни мало не заслужује. — Зар јој ви нисте своју кесу отворили? — 0 ! то мало новца! — А чиме правдате ту издашност ? — Ама она ји била моја колегиница, која је имала мање среће од мене... Уосталом то неколико Франака, што сам за њу платила, важе само као зајам. Позајмљивала сам јој новац, јер сам веровала у њену будућност. — Кад сте се растали, зар није Моклерова са вама говорила о своме дугу? — Још како, господине, била је веома раздражена зато, игго ми није могла вратити новац, па ме је наморала да примим признаницу. — Плаћање у новцу или —- т па1;ига ? — Ви сге ме, господипе судијо, малочас прекорели, што сам се усудила, да учиним духовиту примедбу, како сте је ви назвали — али сад ми дајете сами сасвим рђав пример! — Шта сте помислили, кад сте чули за хаишење Моклерове ?