Policijski glasnik

СТРАНА 14

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 2

презањем покоравали, али су се ипак покоравали. Долазили су у тамницу и такви, који беху већ и сувише огрезли, већ и сувише испали из свију граница на олободи, тако д ч а су веК и своје злочине вршили најзад као не оами собом, као не знајући ни сами зашто, као у бунилу; често и из таштине, раздражене до крајње мере. Али су их у нас на мах стмшавали, покрај свега тога, што су понеки од њих, до додаска у тамницу, бивили ужасом читавих крајева и градова. Кад се обазре око себе, новак убрзо опазка, да он није овамо случајно дошао, да овде нема кога да доводи до дивљења, и неосетно би се смирио и претапао у општи тон. Тај општи тон састојао се у спољашности пз некаквог нарочитог, особитог достојанства, којим је био ироникнут мал те не сваки становник тамнички. Као дау -самој стварипозив оеуђенога на робију носи собом и некакав чии, па још и почасни. Ни трага од стнда и покајања! Уосталом било је ту и неке спољашне смирености, тако рећи, званичне, некакво снокојно реаоновање: »Ми смо пропали људи,® говорили су оии, »нисмо умели иа слободи живети; ниси слушао оца п матере, а сад слушај бубањ." „Ниси хтео шити златом, а сад лупај камење маљем." - Све се то говорило често, и у виду моралне поуке, и у виду обичних изрека и ггословица, али никада озбиљно. Све су то биле само празне речи. Тешко да је и један од њих у души призпавао своја безакоња. Ако би когод, који нијебио робијаш, покушао да пребаци осуђепику његов иреступ, да га наружи (ма да, уосталом, није у руском духу, прекоревати преступнике) — псовкама не би било краја. А како еу они сви били мајстори у 1'рдњама! Грдили су се префињено, вештачки. Грдње и псовке су биле у њих подигпуте на степен науке; старали су се да погоде не толико увредљивим речима, колико увредљивим смислом, духом, идејом, - а то је оштрије, отровније. Непрекидне свађе су још више усавршавале међу њима ту науку. Сви су ови људи радили иод батином, Дакле били сулењи и кварили су се, дакле; ако и иису били иређе покварени, кварили су се у тамници. Сви су се они скупили овде по туђој вољи; сви су они били један другом страпи. „Ђаво је подерао троје онапке,- док нас је скупио у једну гомилу!® — говорили су они сами о себи, и због тога су у овом пакленом живот-у увек иа првом месту била оговарања, сплетке, женска клеветања, завист, свађа, пакост. Никаква жентуринаније била у стању да буде таква жена, као по неки од ових бездушника. Понављам, да је и међу њима било људи јаких, карактера, који су целог свога живота били навикли да продиру и заповедају, прекаљепи, неустрашљиви. Ове су као и нехотице поштовали ; а они, оиет, са своје стране, ма да су често и сувише полагали на евоју славу, ипак су се старали, да не буду другима на досади; у празне псовке се нису упуштали, држање пм је било веома доетојанствено, били су разумни и готово увек послушни управи, — не из принципа послушности, иити из схватања дужности, него више као по неком уговору, нризнавајући узајамне добити. Уосталом, са њима

су и поступали обазриво. Сећам се, како су једнога од таких осуђеника, човека неустрашљивога и одлучнога, познатог управи са својих зверских наклоности, позвали једанпут на казну за некакву кривицу. Дан је био летњи, време нерадно. Осуђеник је побледео, кад су га зовнули. Он је обично ћутећи и одлучно легао под нрутеве, ћутећи је трпео казну и устајао носле кажњавања, као да ништа није ни било, хладнокрвно и филозој>ски гледајући на неприлику, која му се десила. С њиме су, уосталом, увек поотупали обазриво. Али овога пута он је себе сматрао од некуда невиним. Пребледео је и, кришом од чувара, пође му за руком, да стрпа у рукав оштар, енглески обућарски нож. Ножеви и сваки оштри алати били су строго забрањени у тамници. Претраживања су била честа, неочекивана и марљива, казне страшне, али пошто је у лопова тешко све наћи, кад је одлучен да штогод нарочито сакрије, и како су ножеви и алатке биле свакидашње неопходне потребе у тамници, то их је увек било, и иоред свега нретресања. Па и ако су били одузимати, брзо су се набављали нови... Сви робијаши полетеше огради и. преставши да дишу, гледали су кроз ])асцепе и пукотине. Сви су знали, да Петров овога пута неће лећи под ирутеве и да је мајору дошао крај. Алп у најодлучнијем тренутку наш мајор је сео у кола и одвезао се, наредивши другоме оФициру извршење казне. »Сам га је Бог спасао!" говорили су иосле тога осуђепици. А што се тиче Петрова, оп је сасвим мирпо отрнео казну. Гпев га је минуо са одласком мајоревим. Оеуђеник је послушан и покоран до неког степепа; али има крајње границе, коју не ваља нрелазити. Међутим, ништа не може бити занимљивије. од тих чудноватих испада нетрпељивости и непоолушности. Често човек трии неколико година, стишава се, подноси најжешће казие, а одједном се узбуни због ма какве ситпице, због какве лудорије, готово ни зашто. На неки начин би га могли чак назвати п лудим; па тако и чиие. Казао сам већ, да за толико годииа нисам вндео код тих људи ни најмањег знака кајања, ни најмање тешких мисли о своме преступу и да већина од њих у души својој себе сматра потпуно невиним. То је Факат. Разуме се, да сујета, рђави примери, хвалисање, лажан стид у многом погледу су томе узрок. С друге стране, опет, ко може рећи да је испитао дубииу тих пропалих срдаца и да је у њима прочитао оно, што је сакривено од целог света? Али можда је и било могуће за толико година оназити, схватити, уочити у тим срцима ма какву цртицу, која би могла оведочити о унутрашњем немиру, о страдању. Али тога пије било; сасвим није било. Заиста, изгледа, да се о преступу не може судити ио Фактима, по већ створеним гледигптима, и његова је ФилозоФија нешто тежа него што се мисли. Нарав о да тамнице и система робијашког рада не поправљају преступнике; они га само кажњавају и обезбеђују друштво од даљих покугпаја злочинчевих нањегов мир. Тамницаи најстрашније робијање развијају у осуђенику само мржњу,

жеђ за забрањеним насладама и страшну лакомисленост. Али ја сам тврдо убеђен, да и славна система затварања у ћелије, постизава само погрешну, варљиву спољашиу цељ. Она исисава животпи сок из човека, енервира му душу, слаби је, преплаши је и онда душевно исушену мумију, иолу лудог човека, износи као образац поправљања и покајања. Наравно, преступник, који се дигао противу друштва, мрзи га и готово увек сматра себе за права а криви друштво. Уз то још он је од њега претрпио казну а тиме он себе - сматра као очишћеног, као одужепог. Може се најпобле судити и с таквих полазних гачака, да после, мал те не, оправдаваш н самога иреступника. Али, гледећи на све могуће тачке гледишта, сваки ће се сложити у томе, да има таквих иреступа, који су свагда и свуда, по свима закоиима, од почетка света, сматрапи за неоспорне престуне и да ће се, на њих гледати тако све док год човек остане човеком. СаМо у тамници слушао сам приче о најстрашнијим, о иајиеприроднијим поступцима, о најгрознијим убиствима, о којима су причали са најнеуздржљивијим, са највеселијим детињским смехом. Нарочито ми не излази из главе један оцеубилац. Био је племић, у служби већ, и важио је у очима свога оца, старца од шесет година, као какав блудни син. Владао се са свим рђаво; уваљивао се у дугове. Отац га је ограничавао, одговарао; али, отац му је имао кућу, имање, мислило се да има новаца, и — син га убије жудећи за наследством. Злочин је, био откривен тек после месец дана. Сам убилац је јавио полицији, да му је оца нестало незнано куда. Цео тај месец провео је на најразвратнији начин. Најзад полиција иађе тело, једном кад он није био код куће. У авлији, по целој дужини ишао је ров за одвођење нечистоће, покривен даскама. Тело је лежало у том рову, било је обучено и накићено; с.еда глава била је одсечена, притисиута уз труп, а под главу је убилац метнуо јастук. Он није признао; буде му одузето илемство и чин и послаше га па робију од двадесет година. За све време, што сам проживео с њиме, он је био у најлепшем, у највеселијем расиоложењу духа. То је био човек будаласт, лакомислен, неразуман у највећем степену, ма да није био глуп. Код њега никада нисам опазио какве особите жестине. Осуђеници су га презирали, не због злочииства, које се никад није ии спомињало, него због његовог разметања, зато што се није умео понашати. Понеки пут, у разговору, спомињао је и свог оца. Једном, говорећи са мном о здравом саставу, које је наследно у њиховој породици, додаде: »Вто, мој отац, тај се до последњег свога часа није жалио ни на какву болест - « Таква зверска неосетљивост, разуме се, да је немогућна. То је Феномен; ту је ма какав оргаиски недостатак, некакво чудовиште телесно и морално, још непознато у науци, а никако прост преступ. Разуми се, да нисам веровао у тај преотуп. Але су ми људи нз његовог места, који су морали знати нотанко све појединоети његове историје, причали о целој тој његовој ствари. Факти су били толико јасни, даније било могуће не веровати.