Policijski glasnik

СТРАНА 22

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 3

II. ПРВИ УТИСЦИ Први меоец, и уопште почетак мога тамновања, живо се сада приказују у мојој иамети. Познаје моје тамничке године јављају се умојем сеКању куд и камо тамније. Неке године, опет, као да су се некако сасвим избрисале, као да су ое претопиле једна у другу, оставивши за собом један цео, утисак неподељен: тежак, једнолик, загушљив. Али све, што сам проживео првих дана мојега робијања, изгледа ми сад, као да се тек јуче догодило. Па тако мора и да буде. Јасно се сећам, дамејеодмах, на првом кораку у тај живот, изненадило то, што као и да нисам у њему нашао ништа особито, што би ме изненадило, што је необично или, боље рећи, што је неочекивано. Све је ово, некако, и пре пролетало преда мном у уображењу, кад сам се, идући у Сибир, трудио, да унаиред погодим своју судбиЦу. Али убрзо читава провалија најчуднијих неочекивања, најстрашнијих Факата почела ме је заустављати готово на сваком кораку. И текдоцније, кад сам већ доста дуго проживео у тамници, схватио сам потпуно сав изузетан положај, сву неочекиваност таквога опстанка, и све му се више и више чудио. Признајем, да ме је то чуђење пратило за све време моје дуге робије; ја се никад нисам могао помирити с њоме. Први утисак кад дођох у завод, био је, уопште, најодвратнији, али и поред тога — заиста, дивно чудо — мени се учинило, дајемного лакше живети у тамници, него што сам замишљао путем. Осуђеници, и онако у ланцима, ишли су слободно по целом заводу, свађали се, певали, радили за себе, пушили, па чак пили и ракије (ма да не баш много њих), а ноћу, неки су су се и картали. И сам рад, на пример, није ми се учинио тако тежак, осуђенички, и тек много доцније увидео сам, да мучност тог рада, није толико због мучности и што једнако траје,колико што је тај рад аод морање, обавезан, што те батином терају. Слободан сељак ради куд и камовише, чак каткад и ноћу, особито лети; али он ради за себе, ради са свесном намером, те му је куд-и-камо лакше, но осуђенику, који ради под морање и посао што за њега нема никакве користи. Једном ми цаде на памет кад би, нешто, когод усхтео да утуче, да уништи човека, да га казни најгрознијом казном, тако, да би се и најстрашнији убилац ужаснуо од ње и да би се просто устрашио још зарана да је доста, да се да раду карактер потпуне, савршене бескорисности и несмисла. И ма да је садашњи осуђенички рад и незанимљив и досадан за осуђеника, • оиет је сам по себи, као рад, оправдан: осуђеник прави цигље, копа земљу, ради зидарске послове; у том раду има смисла и цељи. Осуђеника ка.ткад и занима тај рад, хоће да га сврши вештије, згодније, лепше. Али да га нешто осуде, да пресипа вбду из једног чабра у други, а из другог у први; да туца песак; да нревлачи гомилу земље с једног места на друго и обратно — ја мислим, осуђеник би се обесио после неколико дана и починио би хиљаду преступа, ма и да умре, само тек да се отресе таквог понижења, срама и

муке. Наравно, таква казна претворила би се у мучење, у освету, и била би несмислена, јер не би достизала никакве разумне цељи. Али како је неки део тог мучења, несмислености, понижења, срама, увек и у сваком раду, који се ради под морање, то је и робијашки рад, куд-и-камо мучнији од сваког слободног рада баш због тога, што је подморање. Уосталом у тамницу сам дошао зими, у декембру, те још нисам имао ии појма о летњем раду, који је пет пута тежи. Зими је уопште било мало државног рада у нашој тврђави. Осуђеници су ишли на Иртиш, да секу државне старе барке, радили су по радионицама, чистили снег око државних зграда, што га је нанела мећава, пекли и туцали алабастар, итд. итд. Зими је дан био кратак, рад се брзо свршавао и сви су се наши људи рано враћали у завод, где готово неби зиао човек шта да ради, да није имао нешто каквог занимања. Али сопственим радом занимала се можда свега трећина осуђеника, остали су онако беспослени луњали из. једног казамата у други, свађали се, правили међу собом сплетке, оговарали се, опијали се, само ако се нашла која парица; ноћу су губили на картама носледњу кошуљу, и то све од немира, од беспослице, од доколице. Доцније сам видео, да осим одузете слободе, осим рада под морање, у животу на оваквој робији, има још једна несрећа, готово највећа од свих других. То је — гито човек мора. да живи у друштву. Оно истина оваког живљења у друштву, има и на другим местима, али у тамницу долазе такви људи, с којима не би хтео сваки да живи заједно; и ја сам уверен, да је сваки осуђеник на оваквој робији осећао ову несрећу, ма да, можда, већим делом и несвесно. И храна ми се учинила доста добра. Осуђеници су тврдили, да. такве хране нема нигде по затворима у целој Европској Русији. Ово не могу да судим: нисам тамо био. Сем тога, многи су могли, сами да се хране. Говеђина је коштала у нас две копејке, а лети три од Фунте. Али, сами су се хранили само они, што су увек имали новаца; већина се хранила из казапа. Уосталом, осуђеници, хвалећи се храном, говорили су само за хлеб, а благосиљали су баш то, што су га давали за све укупно, а не сваком засебно, по мери. Мера их је плашила: да су сваком за себе, по мери, давали, трећина њих била би гладна — овако је сваки имао, колико мује требало. Наш је хлеб био некако особито укусан и због тога је био чувен у целој вароши. Говорили су да је то због тога, што су лепо удешене тамничке пећи. Чорба од купуса није баш била бог-зна каква. Кували су је у великом казану, закувавали су је крупом, и, нарочито радним даном, била је ретка, водњикава. Пренеразио сам се од силних буба, које су пливале по њој. Осуђеници пису обраћали на ово ни мало пажње. Прва три дана нисам ишао на рад; тако су радили са сваким новајлијом : то је било као одмор од пута. Сутра-дан морао сам изићи из затвора, да ме окују. Мој оков није био прописни; био јенаалке, »мекозвук (( , као што су га звали осуђеници. Носио се споља. Прописни тамнички окови,

удешени за рад, нису били од алака, већ од четири гвоздена прута, дебела готово као прст, па састављена међ собом са три алке. Морали су их носити испод чакшира. За средњу алку привезивао се кајиш, овај се опет закачињао за кајиш око појаса, што се носио одмах преко кошуље. ★ Сећам се свог првогјутра у казамату. На стражи код врата тамничких добош објави зору и после десет минута стражарни наредник ноче да откључава казамате. Почеше се будити. Лојане су свеће чкиљиле; осуђеници почеше да се дижу с дасака дрхтећи од зиме. Готово сви су ћутали још буновни од сна. Зевали су, протезали су се и мрштили своја жигосана чела. Једни су се крстили, други су већ почели да се свађају. Грозна запара. Свежи зимски ваздух нагртао је кроз врата, чим би се отворила, и читави облаци од паре разлетали су се по казамату. Око чаброва с водом, сакупиле су се гомиле осуђеника, редом су циментом заитали воде, узимали је у уста и, тако из њих, умивали су руке и лице. Воду су спремали свако вече редари. У сваком је казамату, по правилу, био по један осуђеник, изабран од осталих, који је морао да служи у казамату. Звали су га редарем, и он није ишао на рад. Посао му је био, да се брине, да је све чисто у казамату, да пере и чисти даске и патос, да уноси и износи ноћни чабар и да доноси чисте воде у два бурета — ујутру за умивање, а дању за пиће. Због цименте — била је свега једна — отпочињали су одмах да се свађају. — Куд си нагао, као мува без главе! поче да виче један натмурени, високи осуђеник, мршав и црн, с некаквим чудним чворугама по избријаној глави, гурајући другог једног, дежмекастог и омаленог, с веселим и руменим лицем : — Чекај ! — Шта се дерњаш! За чекање се код нас плаћа! Пази га, отегао се као какав споменик. То јест, у њега браћо, нема ни мало ФортиФикације. ФортиФикација произвела је неки еФекат: многи се почеше смејати. То је само и хтео весели дебељко, који је очевидно био међу њима као нека добровољна шаљивчина. Високи осуђеник погледа га с најдубљим презрењем. — Ајде — краво дебела! проговори он више за себе —• угојио се од белога хлеба робијашког! Радује се, што ће првог дана после поста опрасити дванаест прасади. Дебељко се најзад разљути. (Наотавиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Писар општине Н. отавио нам је овакво питање : Један земљодедац има да пдати известан дуг по извршној пресуди судској. Покретности нема никакве. А кад је извршен попис непокретности, иађено је да он има свега седам ектара земље у задрузи са својим 18-то годишњим братом. Осуђени тражи да се од те земље по §. 471. грађ. ноступка остави и њему и 18-то годишњем брату ма по шест дана орања. А