Policijski glasnik

СТРАНА 208

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 26 и 27

више отпора него онај. Он се изјавише под мојом руком као јесуља, али ја га држах чврсто и извучем га на светлост. И кад сам му ту погледао у лице ја узвикнух од чуда »Шта, то сте Ви, Џемсе СутамеБарнесу. 0 Боже«. 'Гек што сам изговорио те речи кад ме он одмах баци на земљу. Од страха ја сам био неспособан за сваки отггор, јер онако исто као и први иут он ме је бацио просто као куглу. Једва сам знао како је то било да сам ја лежао прострт на земљи. Руком ме је био ухватио за гушу а коленом притиснуо ми груди. Лупеж се био толико нагнуо мени да сам осећао његово дисање. „Дакле опет сте ту к рече он оноро. „Ако и најмањег гласа пустите од себе, одмах ћу Вас убити. Али одмах да ми кажете шта хоћете Ви од мене ? Разумете ли ?" Да би своје питање још више оснажио он јако удари моју главу о калдрму. Чудио сам се да је моја лобања могла то издржати. Био сам потпуно у власти његовој а на несрећу било је већ врло доцкан, тако да је улица била већ скоро сасвим пуста. Тако је могла протећи цела ноћ, нре него што би ми ико у помоћ притекао. »Уклоните руку с моје гуше, јер не могу да. говорим. Ви ћете ме удавити" стењао сам ја. „Прво ми дајте реч да се нећете маћи кад Вас иустим иначе погледајте". У његовој руци био је тако ужасан нож каквог нисам никад видео. »Дајем Вам моју реч" одговорим ја. Он тада диже руку с моје гуше и ја ночех лакше дисати ма да ме је коленом једпако притискивао. »Да се нисте макли, или ћете погинути". С тим речима метну ми он нож на гушу и продужи: »Сад ми брзо одговорите на моја питања. Шта хоћете Ви од мене <( , рече он а очи му севаху од љутине, »како сте дознали да се ја зовем Џемс Сутам*. »То ја писам никад знао. Истина је то да је случајно то и моје име. (< »1Ј1та кажете." »Кажем Вам да се случајно н ја тако зовем. Ако Вам је по вољи можете ми претрести џепове, и онда ћете се уверити о истини мојих речи. Мене тако исто мало интересују Ваше ствари као и Вас моје. к »То Ви онда нисте полициста, приватни детектив, шпијун или тако штогод? Можете ли ми се заклети на то". „Врло радо, ако хоћете. Ја оам само један сиромах књиговођа, који Бог зна од кад лута без занимања. Зашто се Ви мене бојите то је за мене потпуно загонетка." Он оклеваше мало, за тим прогунђа: „Ја не знам да ли ми кажете истину — ја једва верујем али ја ћу то сазнати како било. Ако Вас сад пустим могу ли Вам веровати ? (( »Можете! Ја Вам још један пут дајем реч (( . Он ме пусти и ја устадох. Отресајући прашину са мојих хаљина погледам још један пут мога нападача и тек тада видим како је јадно изгледао тај

човек. После нашег првог кратког виђења, изгледало је да је јако онао. »Ви изгледате да нисте баш у изобиљу живели«, рекох му ја. »Доиста не, ношто морам да се вуцарам као скитница. То човека брзо уназади. (( »Зашто Вас је нестало тако нагло ? Г-ђа Барнес саопштила ми је да сте Ви њен муж и ја сам држао да Ви, као њен муж, не треба да трпите никакву невољу". Он ме гледаше подозриво. »Тако; дакле признала Вам је то ! А шта Вам је још казала". »Ништа важно! Знам само то да је она била изван себе чим Вас је нестало; а нарочито од оног случаја са Донканом Ротвелом." Као да смо ое договорили били смо прешли улицу и иђасмо кејом један поред другог, узимајући правац ка центру вароши. И ако нисам без намере учипио последдњу примедбу ипак нисам мислио да ће то тако јако дирнути мога пратиоца. Опет ме тај човек зачуди и уплаши. С почетка стајаше као укопан, па се онда одједном, као ван себе обрте у кругу и опет засија нож у његовој руци, док ме је левом шчепао за гушу. Али сад ми испаде за руком да га одгурнем. »Шта значи то, за име Бога? Јесте ли Ви при себи човече". Он простења »какво је то име нгго сге сад изговорили ? Чујете ли, поновите га још један нут, ако смете." Он опет ужасно замахну ножем; изгледаше да је ван себе од узбуђења. »Донкан Ротвел, човек који је убијен на прагу Ваше куће." »Донкан Ротвел — убијен на прагу моје куће — ?" Нож му испаде, из руку и његово тело поче тако дрхтати да сам мислио да ће умрети. Брзо као муња сагнем се, ја за нож и чврсто га стегнем у руци. Он као да није то приметио, него укочено гледаше преда се и непрестано гунђаше »Убијен на прагу моје куће." »А где сте се Ви тако дуго крили да нисте чули ту страшну вест коју непрестано говорите." Ја видех како се он мучи да дође себи. После неког времена рече он, као да се из сна пробудио. »Ја нисам ништа чуо и због тога не могу да разумем ту сгвар. Причајте ми подробније о томе." Док сам му ја причао, оштро га посматрах и уверих се да му тај страшни догађај доиста још мора бити непознат. Он је пажљиво слушао и гутао сваку моју реч. По целом његовом поиашању изгледаше ми све невероватније да је он суделовао у том трагичком догађају. Док сам му причао наслонио се на једну ограду, која нас је одвајалаод воде и видех да мој пратилац и не гледа у мене, него да укочено гледа у реку. Кад сам свршио, иоћута он мало п запита ме »Да ли сам Вас добро разумео да се до сад није открио никакав траг од злочинаца."

»Ни најмањи." Ако се нисам преварио, један осмех заигра око његових усана." »И при том нашли сге га у истом тренутку кад је злочин извршен." »Да сам само један секунад раније ушао ја бих затекао убицу на делу ((< Сад се он гласно насмеја, — то је било немило смејање. »За име Бога, човече, не смејте се тако страшно! Хвата ме језа по целом телу. Он ућута. Полако његово лице доби такав израз као да му мисли лутају Бог зна куд. Носле подуже времена прекиде он ћутање и мрмљање као да се заборавио, и као да не зна да сам ја ту »каква је то жена". То рече и он ја тачно разумедох његове речи и ако их је скоро само уснама иромрљао, те речи које је он изговорио пола чудећи се, пола презирући. И опет дубоко ућута.

ГЛАВА 8. Сва моја вештина не поможе ми ништа да Барнеса навратим да иде кући. Ја му говорах да не чини право ни себи ни евојој жени и да он на себе навлачи сумњу тиме што се крије — али све, узалуд; он се не даде навести да се са мном врати у хотел. Једино што ми је обећао било је то да ће доћи чим буде време за то. Шта је с тим мислио, нисам разумео. А и од мене захтевао је он обећање т. ј. моју реч да ја нећу његовој жени казати ништа од нашег разговора. Тек кад ме је он нреклињући молио за то говорећи да је то најбоље за његову жену и за мене, испуним му ја 'захтев. А није ми дао ни најмањег трага где се он крије. Пајзад узме он од мене сав готов новац што сам имао при себи. Г-ђа Барнес дала ми је кључ од кућних врата, да не бих морао чекати ако бих се задоцнијо. Тек што сам метнуо кључ, кад се врата изнугра огворише и предамном се нађе нови келнер. И тако доцкан на његовим уснама опет је био осмех. »Шта ћете Ви овде тако доцкан" упитам га ја »Ви знате добро да ја носим кључ од куће собом." Он укочено и учтиво одговори »Ја сам овд^ иостављен за ноћног вратара." »Али не треба мене да чекате. У осталом овом приликом хоћу да Вас питам, шта је што Ви пазите на све моје радње па и најнезнатније ? Ви мораге имати нарочитог разлога за то, али ја Вам кажем једном за свагда да ја хоћу да чиним у овој кући оно што је мени по вољи, догод сам ту. Ако Ви будете и даље вребали од куд ја долазим и шта радим. Ви ћете добити батина.. У то будите уверени." Келнер не одговори ништа. Са чврсто стиснутим уснама стајаше он као да није разумео смисао мојих речи, али сам му у очима читао да се не љути на мене. Кад сам у соби хтео да навучем спаваћу кошуљу испаде једна цедуља из ње, кад сам је дохватио, видео сам само четири речи »Ви сте у опасности"; написане познатом руком г-ђе Барнес.