Policijski glasnik

СТРАНА 218

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 28 и 29

тако су их утврђавали на коњу. А за тим су вукли насретнике на смрт. Такве су се ствари догађале и при гоњењу Валденза, па и у другим приликама, кад су се скромни католици трудили да одрже хришћанство чисто. Ако је се и код сувоземне војске одавно строго пазило на одржање дисциплине, то је то у много већој мери било потребно код марине, где је велики број људи био упућен на сразмерно тесан простор. С тога су преступи против рада на лађама још у рано доба били врло строго кажњавани. Против таквих који су са својим друговима почели свађу или су у свађи потегли ножеве, била је утврђена једна нарочита казна, која у начелу живо опомиње на одсецање руке и с тога је овде треба поменути. Таквог преступника одводили су до катарке, где је он дигао руку уз дрво и тада су је тако приковали уз дрво да су му кроз шаку пробили нож у дрво и тако кажњенога остављали својој судбини. Овоме наравно није ништа друго остајало него да се одкине од катарке, при чему му је нож наравно расецао руку до прстију. Тај обичај као да је се пренео са марине на суву земљу, јер се налази у неким градским статутима. Пошто су законици као Каролина, Саксонско земаљско право и Саксонска Конституција само казивали да се за тај и тај преступ одсече рука, то је настојало спорно питање која се рука у законику мисли. Акурзија Валдус, Бартолус, Цепела били су за то да треба леву руку осећи, пошто је преступнику требала и даље десна рука да би морао радити. Други су на против, према старим зликовцима, били одлучно за то да се одсече десна рука, док су други, а међу њима и ОдоФредус, нагињали Левенштајнском праву и држали су да се ту не може у начелу мислити ни о левој ни о десној руци него увек ону коју је злочинац употребио за свој преступ. И ако су заступници овог последњег мишљења дошли најближе решењу, то је било и других правника, а међу њима и чувени Карнцов, који су више водили рачуна о правичности и хуманости и одлучивали да осуђени треба да изгуби ону руку, без које најлакше може бити. Бива да је десна рука саката или из ког другог разлога неупотребљива; наравно да је се у том случају осуђеноме морала одсећи неупотребљива рука, а не она којом се може служити. И ако је обично десна рука јача, те се по томе мора одсећи лева рука, то ипак у сваком случају судија има да испита, да ли ствар и друкчије не стоји. И суд у Липисци био је тога мишљења да опу руку треба одсећи, без које осуђени најлакше може бити. Али у томе је решавао не преступник него судија. Тако исто настајало је питаље шта да се ради кад преступник има само једну руку, да ли му и њу треба одсећи. У ученим питањима ретко се слажу стручњаци, иа и овде нз. Разни чувени правници били су мишљења да кад је преступник изгубио једну руку због каквог ранијег злочина а не без сопствене кривице, да му се тада слободно може и друга одсећи. Због разних преступа кажњавали су одсецањем руке, Насиља су лако повлачила ту казну, нарочито кад су извршивана у каквом замку или граду, јер је тиме бивао повређен градски мир, који је нарочито важио за свети. Тако су лајпцишке судије 1596. једног пажа у замку, који је ту тукао једног племића и мачем га повредио, с обзиром на његову младост и на његово нијано стање, у коме је тај преступ учинио, осудили да му се одсече рука без које најлакше може бити, и да се протера из земље. (Наотавиће се)

ПРЕЗИ1Е државно-правна студија Наиисао К-н-ца. Кад смо овој нашој расправи дали наслов, моралисмо одредити и границе у којима ће се она кретати, како се неби изгубила у осматрањима; и далеко одмакли од намереног циља. Одређујући овој теми што ужи обим, неопходно је потребно ради ширег круга читалаца, да бацимо један поглед на ово двоје:

а) Шта се у опште разумева под речи држава; а б) Шта опет под речи ираво ? Појам о држави у науци је пречишћен, и не оспоран. Под државом се разуму увек два објекта: ограничени простор земљишта, и народ који на томе простору живи. Колико је јасна и одређена деФиниција државе, толико је непотпуна и не одређена дефиниција права. Одважив се на овај рад решилисмо се да не улазимо у дискусију спорних гштања, па зато обилазећи мишљења разни писаца о ираву, за појам његов послужићемо се изреком једнога нашег сада понајстаријег правника,') који се о томе изјаснио овако: »право је оно што закон наређује к . Кад смо на овај начин стекли доста одређене појмове о томе, шта је држава, а шта право, намеће нам се и нехотице иитање, како се зове у држави онај Фактор, без кога се уређена држава не да ни замислити. Сила, која државу чини државом, а ираву даје животворне силе, зове се онај Фактор који доноси законе, и на тај начин управља државом. Она је у науци позната под именом суверене воље, или једном речи : суверенитет. Шта се под том речи разуме ми разазнајемо по њеној Функцији, по последицама које оставља, а сама деФиниција није иречишћена и одређена. За сада појам ове речи, има своја два нреставника: Мон■гескија и Русоа, који се у осматрањима битно разликују, а слажу само у главноме, да она мора постојати, што је за нас и иајглавније. Према наведеном, закони у државама постају сувереном вољом, законодавним телом. Као што су различити циљеви, за које се закони пишу, они се и деле у разне категорије, од којих^су две понајглавније: једни носе на себи карактер јавне, а други, ириватне ирироде. Јавни је живот у држави тамо, где се стичу интереси државе и појединаца ; и за њега можемо рећи, да се тиче поглавито државне организације. Приватни је државни живот онамо, где је заинтересован само појединац, коме је дозвољено под извесним ограничењима, своје интересе унапређивати онако, како он нађе за најбоље. Према наведеном изгледа да је приватна ствар сваког грађанина у држави, како ће се он звати и презивати; али ако се мало дубље загледа у ову ствар, лако ће се опазити, да закон у том погледу несме бити израз приватне, но јавне природе. Да је тако уверићемо се одма, ако се у томе погледу вратимо у прошлост. У оним временима кад је био слаб или никакав трговачки саобраћај, дажбине у натури, примитивна организација у војничком погледу, никаква или сасма ограничена употреба новца, и кад питање народоносно беше непознато; изгледа заиста да је питање о имену и презимену, била лична сгвар појединаца; али са развићем саобраћаја и трговачки односа, у земљи и ван ове, сувремено војничко уређење, и најзад као хикулминација народносно иитање, које је данас основа свима државним уређењима; више но очито доказују, да питање о томе носи на себи јавни карактер, као и закон којим се то питање регулише. За нас посебице од велике је важности ово питање још и с' тога, што од његовог правилног решења, његовог облика и одређености, зависи успевање наше националне мисли, и основано проширење данашњи граница. После ових кратких напомена пођимо даље. Нужно је дакле, да се Србин зове и презива тако, да се ни у ком иогледу његова народност сумњичити не може; као што је нужно да има и своју славу, своје крсно име, што му је најлепша и најјача одлика, у целој словенској породици. Од овога правила изузимамо часне изузетке оне наше браће, која се прирођавају, па по нужди, и за опште благо државе и нашега народа, уносе мешовину имена и нрезимена, задржавајући обично у имену старо порекло, што је оправдано, и није ни уколко штетно. Прошлост наша била је у томе погледу чиста и беспрекорна. *) Који је умро у току нисања ове расправе. Писац.