Policijski glasnik

СТРЛНА 218

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 28

ове сцене. Јест, ја сам му убоде дао, један у трбух и један у врат; али трећи ударац даде му га Алерто у срце". Талијаиац је еиергичио иорицао : „Лажеш ниткове само си га ти ударио и овако га ужасно отпремио. Ја сам му само усга држао, да се пе би чула вика.® Затим су се обојица грозно свађали; ми смо слушали иеирекидајући их, да би на тај начин дошли до истине. Јадпа кукавицо, жалосни ганијуне" »викаше Салие, „хоћеш све да натовариш на моја леђа. Зар ти није доста, што си нас све издао®? У моменту „Једноруки" диже платно којим беше леш покривен, и показујући на ране рече: „Са твојим ножем, који сам ти из џепа извукао за време док си га чврсто држао, Ја сам овог- несретног сиромашка пробб. Затим сам ти пож вратио рекавши: удри и ти, и то си ти и учинио. Ево мојих рупа; ево твоје. Видиш Талијанче, ти си подлац. Кад су те ухватили, требао си да ћутиш и да платиш за све нас, а пе да нас издаш. Али ти си један нитков; ти си твоје другове издао. Мени је све једно што ћу се ноиети на скеле господина од Париза'), али пнкад не би тако подло радпо као ти." На то јаросно одговори Талијанац: „Дакле ти то хоћеш? па добро, сад ћу све у длаку исиричати.« И сад смо тек дознали, пред лешом лсртве, потпуну историју убиства, која је чешће прекидана узвицима и жустрим узбуђењем, тако да је се развила читава сцена мелодраме. »Ствар је овако текла," рече Талијанац. „Кад смо дошли видесмо у предсобљу при светлости од свеће, коју носисмо, једиог човека у кревету. Приближисмо се лагано, да би видели, да ли он спава; но он се не мпцаше. Али Кателен, који се над њим иаднео повика: „Ах он се само претвара; оп се боји, видите само како дрхти!« ,,Морамо га убити,® узвикну Салие, »иначе ће нас издати полицији!" »Немој,« рекох, „да га измлатимо то ће му доста бити." „Гром и пакао," одговори »Једноруки,® »то не иде, он ће нас издати. Моја је кожа ближа од његове! Затим дохвати мој нож, човек гласно дрекну; ја му запуших уста и »Једноруки" га је затим окрвавио. Мекрант му је руке држао; али Кателен од страха није га ни додирнуо. Ну сад беше злочин по могућности оиет доказан, и отвореним признањем Талијанца, ио мом мишљењу, беше означен колико је ко имао удела у овом злочину од ова четири злочинца. Што је у овој причи страшно звучило, то беше борба жртве, која је за неколико секунада, који су му се у вечност претворили, слушала, како се зликовци договарају, да ли да га убију или не, и пред очима гледала, како се блиста нож који ће га убити. У осталом, као и увек у оваквим случајевима, зликовци су хрђаво пазарили. Све предмете, које су са великом муком однели нису вредели више од 500 динара, а још су их нри бежању морали бацати и

') У иароду зову целата (( господин од Париза.»

тпме донринели да се лакше проиађу; међутим су оставили у једном писаћем столу, ког су разбили, десет хиљада динара и то ■гачно ст.о златника од сто Франака. Сад тек ислеђење узе лак и брз ток. Потврдило се да Кателен, кад је кроз улицу Иусен прошао и нриметио празну кућу, њему првом дође мисао, да је опл.ачка. Четворица зликоваца нађоше се у крчми у улици Ламартени узеше кола, да би се одвезли до куће, како се не би још унапред морили, као што је Мокрант испричао иследном судији. За сваки случај, имађаше Талијанац његов нож, а „Једиоруки" његов револвер, а Мекрант беше понео једну ћускију. Мекрант, т. зв. „Дебелоноси, 0 шаљивац дружине, примети судији, да се при таквим приликама сретају са хр^авим људима и зато се мора бити предострожан. Овај је младић био најдрскији и најгрознији члан дружине. Његов је отац био грађанин у Лавиљету; али он се бејаше родио са свима пороцима овога света. Па док су његови другови сиротог баштована крвавили, он избациваше грозне вицеве раздражујући их. У сред крвавог рада повика он изненада: »До ђавола! ево полиције!« И Салие избриса нож на чаршаву жртве, докјеТалијанац угасио свећу. Процес ове дружине баци једну мрачну светлост на злочиначку класу нариских становника; нарочито је »Једноруки« учшшо страшан утисак на поротнике кад год се дизао са оптуженичке клупе са његовом грубом главом, његовим накострешеиим риђим брковима, његовим широким леђима и његовим вратом као у бика и претећи са његовим патрљком. Расправа се састојаше, из дуге преиирке између њега и Талијанца, погато је један другог теретио, да је баштована убио. Поротници осудише обојицу на смрт, као и Мекранта, који је по мом мишљењу показао иајвеће дивљаштво, кад је жргву држао, да се не би чула дрека. Али ипак, баш овом зликовцу упали највећи лоз у лутрији гилотиње; његова смртна пресуда нретвори се у робију и у Новој Каледонији нађе он опет свог кукавног пријатеља »Мајско цвеће". По мом мишљењу заслужио је Талијанац највише милости, јер за целог свог живота није знао за школу и још више, што му осећање за добро не беше сасвим изумрло. У осталом он се закле пред смрт, да је баштована само тукао, а не и убио. Он умре храбро, а тако исто и »Једноруки <( , који у моменту кад је из апсанске авлије изашао узвикнуо: »до ђавола, и сувигае су ми јако стегли ноге; тако мора да је човеку горак пут; али ништа ништа, већ смо ту«.

Друга једна злочиначка дружина с којом сам имао посла, беше још опаснија и злобнија него ли убице, о којима смо напред поменули; јер најстарији члан ове дружине имађаше тек деветнаест година. Ова дружина, тек после неколико месеци по описаном злочину, убила је у улици Бонапарте необичном свирепошћу једну стару вратарку. То беше 15. јула, дакле онај дан, кад се по париском обичају плаћа кирија за

четврт године. Једна слушкиња, која је тек с пута дошла, беше изненађена кад је видела да су собна врата старе вратарке затворена у пркос јулске топлоте и приближи се да види шта је. У том моменту она спази две голобраде индивидуе које држаху врата. Уплашена повика: »Лопови, лопови!" на шта оба младића побегоше. Кад је слушкиња ступила у кућу, опази на једној наслоњачи леш сироте старе жене, која се зваше Кун. Убице јој беху метнуле мараму у уста да би угушили вриску. Из једие дубоке ране на врату иђаше у млазевима крв, јер је артерија била пресечена тако, да је смрт морала моментално наступити. Сав намештај беше испретуран, и не беше никакве сумње, да је овде извршено убиство ради крађе. Али убице су сигурно мало новаца однеле, јер је стара вратарка већ предала била добивену кирију; а осим тога она беше врло сирота, да је чак издејствовала и потпору код друштва за милостињу. Несрећгици су је дакле убили без циља; само једаи златан сат, један ланац и неколико динара беше све што су могли однети. Кад сам са полициским комесарем приспео на лице места узалуд смо тражили знаке, који би нам иоказали траг зликоваца. Слушкиња, која их је у нолутами видела и један сусед — трговац, који је приметио, да су побегли у правцу цркве св. Германа, беху једипи који нам могаху дати и то неодређени опис истих. По казивању трговца бејаху без сумње њих тројица; двојица су морала да врше злочин, а трећи да чува стражу. Према исказима обојице сведока, који се слагаху, то бејаху сасвим млади људи, лопови по занату, који често са највећом дрскошћу гомилаху злочин на злочин. Већ прва нам истрага даде разумети, да овај злочин није могао бити извршен од људи, који становаху у истом кварту; већ морали смо их тражити илп међу олошем париским, па плацу де Липали, или у околини плаца Моберта. Нама је тада било да их што пре иохватамо, јер се бојасмо, да, ако их дуже оставимо у слободи не почине још и друга слична злочинства. У то време био сам наредио једном мојем најбољем агенту — бригадиру Гирдоту, да на овај олош припази, који у сред модерног Париза причињава сталну опасност јавној сигурности. Потражих од њега, да ми избере два најбоља од агената над којима он заповедаше, да прате ову аФеру. Он ми означи као најспособније за тај пооао два одлична службеника, агента Латрика и Токса, који су били тако саживели са животом и навикама зликоваца на које мотрише и знађаху се тако вешто преобући, да их по кадшто не могах распознати поред њих пролазећи ходницима преФектуре. Оба агента дадоше се на посао са неограииченим пуномоћством. Токсе је био велики, атлетске снаге. Латриљ мали, сув и иа све што му је предлагао Токсе, од кога се никад није одвајао, одговараше са: »Јест <( и »Амин 11 . Они одоше заједно и за неколико дана нисам их ни чуо ни видео. За то време приредигае потеру и други агенти исте бригаде, али иста им је безуспешио испала.