Policijski glasnik

СТРАНА 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

В1 Ј ОЈ 5

нице, постаје „печенији" од сваког „каринца® — тада речи „каринац" и »двопек 0 чују се једино за време свађе. Ћути ти! С ким говориш шушо ? Ја. сам бар прави Каринац. А. ти ко си? Пфуј! Једном речи пексимитлија! Робијашница се дели на четири касте: 1) Иване, 2) Храпе 3) Играче (коцкаре). и 4) бедну Шпанку.

наставићб се)

ПОЈ1ИЦАЈАЦ (ив ваписника једног члана полиције)

(наставак) 5 — Тврдо решен да овога вечера покуша бегство, па ма штага снашло, Милан је, при поласку из кварта, сам подсетио жандарма да му метне лисице на руке, али је у исто доба и замолио да га не стеже много. Невешт жандарм могао се само изненадити оваквим тражењем једног зликовца, али не и разумети га. А циљ му је, међу тим, био са свим прост. Требало је пошто пото задобити поверење спроводниково, и у неколико га морално обвезати да мало попусти лисице, без којих се, ни у ком случају, није могло проћи. Све је, као што се види, било тачно нредвиђено, па се, на жалост, све тачно и остварило. — Чим је, у друштву са спроводником, савио у мрачну улицу иоред Булевара, зликовац мало заста и замоли жандарма да може подићи намерно срозану чарапу. Чисто изненађен што га још и за ово пита, спроводник само рече: Ђ жури се к и маши се табакере. За време док је он безбрижно савијао цигару, дотле је зликовац, користећи се лабавошћу веза на рукама, скупио читав прегршт прашине, и у тренут ока сасуо је у очи своме спроводнику. Збуњен овим изненадним препадом спроводник је сасвим смео с ума да викне за помоћ. Док је успео да прогледа и дође к себи од изненађења, зликовац је већ био у оним баштованџиницама преко пута М. Пиваре, а одатле је му лако било докопати се Карабурме , ископати упљачкани новац, упутити се Вишњици и тамо, за добре паре, наћи човека који га је још исте ноћи пребацио у Борчу, где је имао ваздан пријатеља, или боље рећи јатака. — Све ово могао је он безбрижно извршити, као што је и извршио, само с тога, што његов спроводник није ни у колико познавао своју дужност. У место да о бегству Милановом извести одмах најближи кварт, те да се благовремено нареди успешна потера за бегунцем а коњичком жандармеријом опаше цела престоница, он је целе ноћи јурио по реону кварта- палилулског, уображавајући тврдо да ће ухватити побеглог зликовца и на тај начин, можда, прикрити своју бруку. Кад се вратио у кварт било је већ 9 часова пре по-

дне. Разуме се већ, да је одмах саслушан и притворен.

— Док је београдска полиција предузимала најенергичније кораке за проналазак побеглог Милана, а Владимир лично јурио и дању и иоћу по селима у околини престонице, дотле је убица мирно пировао са својим јатацима у Борчи и са нарочитим задовољством слушао њихове похвало о својој умешности и дрскости. — Било је ту, разуме се, свакојаких вицева на рачун београдске полиције. Чак је предлагано , да се Миланова ФотограФија пошље писару Владимиру за успомену. Треба знати, да се у ово доба при Управи града БеогЈзада. није обављало фотограФисање. криваца, као што се то данас практикује. — Предлог овај, до душе , није могао бити остварен само с тога што Милан није имао куражи да оде у Панчево ради фотограФисања, али је зато са београдском полицијом одиграна једна већа и много жалоснија шала, због које се доцније и сам убица Милан често пута кајао. Читаоци се већ сећају да је реч о писму које је упропастило Владимира, а које је један од јатака пренео у Београд и бацио у поштанско сандуче. Поред просте шале на овај корак руководила их је још и жеља да Владимира пошто пото уклоне из београдске џолиције, и тиме. га омету о ревносном трагању за бегунцем. — Писмо ово, чије су нам страховите иоследице већ познате, само је доказ више о незгодама и неприликама којима су због савесног и ревносног рада изложени полицијски чиновници. — т— — — — — —

* * *

— Пошто је, захваљујући умешности својих јатака, дошао до заграничног иасоша, Милан је отпутовао у Румунију која је у ово време служила као сигурно уточиште свима нашим побеглим зликовцима. Са упљачканим новцем, који је^ износио суму око 40.000 динара, бегунац је закупио један мали спахилук близу Крајове и на њему провео пуних 10 година у друштву са једним од својих старих јатака, који га је још из Борче пратио. Ма колико да је Милан био пажљив према овоме своме другу и пријатељу, ипак се дешавало, нарочито последњих година, да су чешће долазили у сукоб. Стари јатак имао је обичај да се чешће опија и том приликом говори много више но обично, а то се Милану никако није свидело. Ма да ни најмање није сумњао у искрено пријатељство свога друга, ипак се бојао да се овај у напитом стању не изрекне о злочину у Београду, а тада би могло бити свашта,. Мештани су са полицијском влашћу иначе попреко гледали на њих двојицу, као на странце који на њихову штету згрћу паре од закупљеног имања. Потребна је била само једна незгодна реч па, да негостољубива и на новац до зла Бога похлапна румунска полиција кидише на њих. Све ово знао је Милан врло добро и с тога је свом снагом настојавао да свога друга

, : одвикне од пића и друштва. На његову велику жалост, постигнуо је сасвим противне резултате. Стари јатак отпочео се опијати из дана у дан и у приликама брбљати све више и вите. Најзад се десило и оно чега се Милан највише бојао. На прекор својих каФанских другова да је он само слуга Миланов и ништа друго, пијаница је једне ноћи изјавио како он има Милана у рукама, а То је било довољно полицијскоме комесару да га одмах сутра дан отпоче озбиљно испитивати о смислу ових речи. Немајући храбрости да сачека резултат полицијске истраге, која је узгред буди речено, била безуспешна, Милан покупи сав готов новац, нреко 150.000 динара и са истим, јонт истога дана нобегне са спахилука. На 2 дана по овом бегству прешао је у Србију с тврдим уверењем да га нико неће познати, као и да се на његов злочин у велико заборавило. И није се преварио. Захвал»ујући неумесном премештању полицијских чиновника у престоници. својој измењеној физиономији , лажном пасошу који је гласио на име Марка Т..., трговца из Суботице, а нарочито своме богатству, Милан је могао одсести у једном од првих београдских хотела и ступити одмах у везу са неколико трговачких посредника ради стварања једног већег индустријског иредузећа. — Пред богатим странцем, који је дошао у Србију са великим капиталом, отварала су се услужно врата на секретарским канцеларијама Министарства Народне Привреде за време тражења повластице ради подизања извесне Фабрике у К... Најзад је и ова ситница била повољно свршена захваљујући нашој јединственој услужности и пажњи према интелигентним странцима. Милан је, на 3 месеца ио свом преласку у Србију, а са најљубазнијим пренорукама Министарства Народне Привреде већ у велико нодизао своју Фабрику у К... После годнну дана ноетао је српским подаником, а на неколико месеци но овоме одликовкн је таковскнм крстом 1У-ог степена —- — — — гЦ Ништа му више није сметало да после трогодишњег бављења у К... ночне озбиљно мислити и о породици,, за којом је одавно жудео. Све му се иекако чинило да ће, заснивањем исте, изједначити се у свему са поштеним и честитим људима и потпуно заооравити на нрошлост о којој је, и против воље, чешће мислио. Као човек угледан и богат, могао је добити девојку из најбогатијих, најчеститијих и највиђенијих Фамилија у месту и околини, али он го намерно није хтео. Узео је једну сироту али у исто доба и честиту девојку из К... и тиме је нрибавио опште поштовање својих суграђана. Богаство његово, при том, расло је из дана у дан и у ово време могао је имати око 200.000 динара капитала. И сама мала деца била су уверена, да у К.. није било никог срећнијег и задовољниг од газда Марка. У срећу своју ни он сам није сумњао, али што се тиче задовољства ту је ствар сасвим друкчије стајала. — У оноликој истој мери, у којој се осећао срећан у богаству, угледу и иородичном животу, у толикој је и његово несиокојство расло из дана у дан; у то-