Policijski glasnik

БРШ 10 и 11 — хотелу. Ж\на и деца су га до душе упитали, откуд му тај ку®ер, али он им је одговорио, да т ч је синоћ добиона огтравку, и да га сад мора, вратити, пошто ће сопственик пре подн^ да путује. За тим одјури у варош. II Пред вратима гостиовдце код „Галеба" стојао је иортир, ревноснб^се разговарајући с једпим полицијским теновником. Петерс је опазио униФорму \чим се иза угла појавио. Од ужаса му почеше чисто клецати колена. Дакле еве је већ пријављено ; рвегово кајање је дошло доцкан. Шта да се ради сад? У првом ужасу хтео је да се врати — али шта му је то иомагало ? Он виде, како се полицајац опрости. Петерс већ застаде у очекивању, да ће бити задржан и ухапшен. Али полицијски чиновник није се ни окретао на њега; брзим кораком иројурио је мимо њ. Петерс чисто одахну. Портир је још стајао на вратима. Он застаде код њега и загушљивим гласом обавештавао се, да ли није синоћ ту одсео један господин, један дугачак човек у црном оделу. Портир га површно погледа, намршти обрве и рече: — Не. •—• Дошао је берлинским брзим возом. Не, драги мој — у то позно доба није нико дошао. А што то иитате! — Морам... морам да му предам један куфер. — Е, за то се морате обратити коме другом. Код нас ције. Је ли рекао да ће одсести код „Галеба"? — Јесте. Портир слеже раменима и окрену се. Петерс је стајао збуњено с куфером пред вратима. Куда сад да иде? Можда портир није био обавештен; можда ће бити, боље да сам уђе и да упита келнера. Хтео је да причека да се удаљи портир, да се овај не би нашао увређен. Али портир није одлазио. Наједаииу изиђе један стари господин у спаваћој хаљини и упита гласно портира, шта је хтео онај полицајац. — То је због оне велике провале, о којој је јуче било у новинама. Мисли се. да је провалник дошао у Хамбург, да покуша с којим бродом пребећи у Хамбург, те с тога се полиција распитује ио гостионицама у пристаништу. Морао сам да тачно опишем све странце, који су синоћ приспели. — Дакле још пису ухватили тоглопова? — Изгледа да нису. — Петерс, који је запето ослушкивао тај разговор, упита: — Шта је то било? — Зар нисте читали у новинама? рече иортир. У Берлину су лопови провалили једну велику Фабрику, и обили касу, пошто су тешко ранили ноћног чувара. Лопови су однели лепу суму, мислим око шесдесет хиљада марака. — Можете ли ми дати те новине?

ПОЛИЦПЈСКИ ГЛАСНИК

— Што да не, рече портир смешећи се, оде у своју собу и донесе му једне велике новине. — Ево, овде је то описано. Иетерс прелете означено место. Чудновата сумња пробуди се у њему. Онај странац с ку®ером дошао је из Берлина и онако тајанствено обавештавао о бродовима, којима се иде у Америку. Па онда — тај толики новац ? Откуд му тај новац? Сума се од прилике подударала. (свршиће се) сдхддин од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени иравиик (ндставлк) 10 Џ е а а т и »Увек кад год вам се чини, да сте додирнули последњи степен људског пада, — ви се сигурно варате. Нема таког степена, испод ког не би могао човек п сти. Неизмерна је та бездна л^удског пада.* Из дневника. Толстих — Здраво па.метнице! — Здраво чико! — Коме ти чико, лудице једна, а ја твога сажитеља крстио ! — весело се шали у пролазу стари сахалински џелат Толстих. — А од куд си ти њега крстио? — Шибао сам ја њеног сажитеља ваше високоблагородије. — Ти си многе шибао? Смеши се. — Та ето вам, све што около видите народа, све је то прошло кроз моје руке. Толстих је испод шесет година. Но по изгледу једва да би му се дало четрдесет. Човек виђеп, са густим брковима, и брадом увек брижљиво избријаном. Живи — за Сахалин, газдински. Одевен кицошки, у капуту, чизмама, чак са кожном капом, то је већ врхунац сахалинског шика. Увек славно расположен, шали се и ћаска. Толстих, је Сибирјак што се види и по његовом мало чудповатом презимену. На питање зашто је доспео на робију, одговара: —• За жену! ОтФикарио јој сикиром главу. — Зашто си је тако? — Скитала, ваше благородије. Запавши на Сахалин, тај се сибирски Отело „није изгубио." Одмах се умео наћи: суров по природи, снажан, хитар он је отишао у џелате. Човек који је рођен да буде вештак. Човек који од свега створи вештину. Дајте му какав хоћете инструменат, он ће на сваком постати виртоуз. Сами надзорници казамата туже се. — Код доброг џелата никад не можеш дознати: да ли у истини он бије ужасно, или тек привидно. Удар , изгледа, да је ужасан.... — Чисто срце човеку обамре кад узмане камџијом....

СТРАНА 81

— А камџија пада меко и без болова. Умеју они иодлаци то да изведу. Не улови их! Толстих се научио руковати камџијом до савршенства. И арао је он казамат! Плате, — иосле сто камџијачовек устаје, као да није ништа ни било. Не плате — држи се! Човек хитар и умешан, умео једаизводи своја дела в чисто !( и власт га није могла ухватити иробијашница га се бојала Бојала се, — но у та сурова времена џелата, с којим се могла погодити, сматрала је за себе погодним. — Знао је колико од кога да узме! објшњавају мени стари робијаши на питање: како је робијашница трпела таквог пљачкаша?« — Мене робија, да не срдимБога, пала је лако ! — каже Толстих. Одробијавши, Толстих је изагнао на иасељење с новцима и иредао се трговини. Он ћари скупљајући и препродајући разну стареж. Њега се нико не либи, — на против с њим раде врло радо. —• Окретан веома, човек! Када сам се ја упознао са Толстихом, он је преживљавао тешка времена, показао се непокоран некоме, и њега предали на месец „на рад® поставивши га за разносача у казамату. Ио цео дан трчим. Рад ми нропада, када би ее ви ваше високоблагородије заузели! — моли Толстих. — За што мене на рад. Тешко је. — У џелатима, значи, лакше је било? — У џелатима, на сваки начин. Било је ирихода. — Шта, хтело би ти се опет у џелате? — Зашто? Ја и тргујући имам хлеба. Целат — посао робијашки. А ја сам сада — насељеник. Тако шибам по неки пут, добре воље, за плату. — »Како добре вол.е? 1( Џелата прошле године при казамату није било. Нико није хтео. А осуда се ионакуиило — требало их је испунити. Но, и шибао сам педесет људи, за три рубље. — А је ли истина, Толстих, што кажу за тебе, да си се најмио за 15 рубаља, да на смрт ишибаш Школкина? Само се смешка. — Сахалин, ваше високоблагородије! Медведјев Џелат корсаковског казамата Медведјев, може бити је најодвратније и најнесрећније биће на Сахалину. Цео је његов живот — непрекидни страх. Пролазећи поред казамата, ви ће те видети на вратима нриземљастог и нескладног осуђеника. Руке као грабуље. Белике и одвојене од главе уши штрче, као лопух. Мали и црвен нос. Лице — једном речи њушка слепог миша. Од врата, не одлази ни на корак. То Медведјев „скита." Он за сво време стоји на очи стражарима, и нипошто не одлази на страну.