Policijski glasnik

ВРОЈ 47. У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 28. НОВЕМВРА 1904. ГОДИНА VIII ојсг> оос о оо '•//; с^о с^ог> с^~с^~09^сгуз оур осо ооо' оус с,бо суу> ооо ру 050 адо ^ ос*> оу^ с>со оос"оу) с/-ур ооо оур су5р с^' с/у2-&со (уу; с^ с#*>~ (зћг) (уур оро (у/о оуј осо оу^ оос оу?

ПОЛИЦИЈСКИ глдснии СТРУЧНИ ЛИСТ ЗА П0ЛИ1Ш БЕЗБЕДНОСТИ И АДМИНИСТРАПИЈУ ПОЛИПИЈСКИХ И ОПШТИНСКИХ ВЛАСТИ

с/уз сг?р с/у) с/?с ојоо ооо оро соо 090 ооо (у/^ осо с/уа с/уз сусјо одс обо (у?р с.оо осуз ооо обо сгго суу; ооо оур ооо ојсг> обс обс (^оо аоо обо с<ро руз сдо ооо оос оу 1»с оу: оуо ооо (>90 с.оо 0»о' УРЕЂУЈЕ 0ДБ0Р МИНЖОТАРСТВА УНУТРАШБИХ ДЕЛА

уур суур сг >о ооо с / уз ооо ооо оро оро с/?о оур оуј ооо сгго ооо сууо ооо сдо с / ур оуд оос р5о ооо с. оо ооо оро аоо осо одо оур оро аос о;>о с/>с с^ оос руг оу оу оу оу оуг ос.- оу: об о о у. о©>6 оот »ПОЛИЦИ.ГСКИ ГЛАСНИК« излази једанпут недељно. По нотреби биће и ванредних бројева. Претплата се шаље »Уредништву Полицијског Гласника" или дотичним окружним и среским властима, или на пошти. Ценаје листу: чиновницима, званичницима, општинским писарима и осталим зваиичницима у оиште, годишње 12, полугодишње 6 динара. Гостионичарима и механџијама годишње 16, нолугодишње 8 динара. Жандармима годишње 8, иолугодишње 5 динара, нј ови се по овој цеии могу претплатити само преко својих командира полицијских односно пограничиих одреда. Надлештвима у ошпте 20 динара на годипу. За иностранство: годишње 24, полугодишње 15 динара. Поједини бројеви »Полицијског Гдасника« не продају се. Рукописи не враћају се. с/73 оу: сјск оуг оу ојог слг> обо оуо ооо оро оу> озо ооо оуо 02? оу? 0?0 с/у оу ор^ оуг оу.' оуг осо оуг оу) оур оуг ооо осо оу1 оур 060 обо оу! оу оу оур оу оу. уу? -уур с/>0 обс -<9роу

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Указом Његовога Величанства Краља Петра I, одобрено је решење Народне Скупштине сазване у редован сазив за 1904. год., које гласи: и да се село Горина, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине вучанске и придода општини мирошевачкој, у срезу лесковачком, округа врањског«. Из канцеларије министарства унутрашњих дела, 18 новембра, 1904. г. у Београду.

ГРАЂАНОКИ - СУДСЖИ П00ТУПАК протумачен начелним одлукама, одлукама опште седнице Касац. Суда и одељења и одлукама улравних власти прикупио и уредио Свет. Јањић Глава деветнаеста 0 уништењу јавне неуредне продаје 505. (нАСТАВАк) 2 5 Извршилац продаје није крив кад су се надметачи договарали, веГх оштећени треба ове да тужи, и саор тада има да се расарави редовном иарницом, арема овој одлуци Касационог суда. Рајко Ђ. у тужби је навео, да је неуредно извршена јавна продаја његовог имања и тужио је извршиоца исте Алексу С. писара окр. начелства, за поништај те продаје. Првостепени суд одбио је тужиоца од тражења, са ових разлога: а.) Не стоји павод тужиоца у ту.жби под 1. озиачени, да је он требао бити позван, да се у његовом присуству попис изврши, што се из акта не види, да је учињено. На против, као што се из акта тужиочевог саслушања, поднетог у одговору, види, сам тужиоц предао је извршној власти тапију свога продатог имања и молио, да власт то псто имање у попис узме и продаји изложи, што је и учињено,

према чему је овај навод тужиочев сасвим неоснован. б.) Ни навод тужиочев под 2. не може овде имаги правне вредности зато, што се по наведеиом основу може тражити поништај јавне продаје само аутем тужбе иротив несавесних надметача, која би се имала извидети у редовној иарници, а тужилац овде тужи извршиоца ародаје, који не може бити одговоран за несавесност надметача јавне ародаЈе, па зато ни овај навод тужиочев у тужби против извршиоца продаје пе може сачињавати правни основ за поништај јавне продаје; јер би се према наведеноме истинитост овога навода тек имала извидети у редовној иарници аротив надметача §. 505. грађ. суд иостуака. в.) Исто тако не може бити законски узрок за поништај ове продаје ни то, што тужилац наводи, да се из аротокола, лицитације не види, нити је означено, да је извргиилац казао ирви и други и треКи иут. Ово зато, што је у нротокол ове јавне продаје уписано све оно, шго се ароиисом §. '188. грађ. суд. пост. тражи и што се прописом §. 1181. грађ. суд. пост. тражи, да извршилац мора 3 пут гласно казати последњу цену и тек тада купцу имање уступити. но да је ово учињено не мора се у записник продаје ставити, јер се то ни једним ароаисом закона не тражи, а ме^утим ни сам тужиоц не тврди, да извршилац није три иуг гласно носледњу цену казао, но само иримећује нротив тога, што ово није и у протокол загшсано. Како и у осталом није повре1)ен ни један законски пропис, који се за уредност јавне продаје тражи, то је и донео одлуку којом, као што је казато, одбија тужиоца од тражења. Ово решење одобрио је Касациони суд 14. марта 1890. Л« 998. * Надметач, који је дао награду другоме надметачу, да не лицитира, осуђен на казну, а онај који је иримио награду ие чини кажњиво дело. То иоказује ова одлука оиште седнице Касационог суда. У спору М. Б. противу Николе М. касапина за дуг од 50 ЈЈ ћ. по меници, ту-

жени је признао, да је тужиоцу издао меницу на 50 Ц ћ. зато, да не лицитира кад се давао иод закуп механски акциз. а признао је и то. да тужилац није лицитирао. Услед овога суд према §. 174. гра1). суд. пост. прекине грађанско извиђење а отпочне кривично про.тиву М., али не и противу тужиоца, јер је пашао: да то што је обећање користи нримио, није кажњиво, јер §. 288. крив. зак. казни се само онај, који нуди а не и онај, који ирими обећање користи. По свршеном извпђају ирви је суд ослободио оптуженога узев да не постоји ни за њега кажњиво дело. Но по жалби држ. тужиоца Касациони суд поништио је ово решење са ових разлога: „Кад је II. М. оптужеп због кажњивог користољубља, пре држане друге лицитације између њега и Н. Р. о давању под закуп акциза механског уговорио са Н. Р. да овај при тој ужој лицитацијп код општине не лицитира, т. ј. да не даје више од 930. Д ћ, коју је суму после прве лицитације, која је на оптуженоме остала била за 902. Д овога понудио добитком издавши му у то име меницу од 50. дук., и тако ова остала на онтужепоме за 950. дуката и само једним грошем више, — онда је оптужени овим поступком преступио пропис §. 288. крив. зак. почем је из користољубља одвратио Н. од лицитирања и тако општину Б. оштетио. Разлог суда као да у делу оптуженога нема кажњивости зато, што при првој лицитацији није сметао Н. да лицитира. пити му је тада издао ону меницу од 50 дуката, него доцније сматрајући да је ово приватна ствар оптуженога и Н. дакле, да друга ужа лицитација није јавна нема места, почем се и овакве лицптације но уредби од 30. октобра 1853. год. предузете од општинског суда, сматрају као јавне лицитације." Ове примелбе није усвојио први суд веК је дао протпвразлоге; но Касациони суд у својој опгптој седници одржао је 30. V. 1880. № 1942. иримедбе свога одељења узев, да је по пропису §. 288. крив. зак. забрањено да при лиџитацијама, које власти предузимају, неко друге силом,