Policijski glasnik

СТРАНА 398

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 51 и 52

А то се види и по различној раширености крвне освете у самој Корзпцп. Неке области, центре вендете, певоља да се од напада бране, или да мугу побећи у шуму, патерала је да по сасвим одређеном типу зндају куће. Куће у Сартени, нарочито у БониФацију, личе, као што сам се и сам уверио. у неколико на мале бедеме. А с друге стране источна обала острва, чије се становништво непрестано мешало са италијанским досељеницииа, и Калви, на западној обали, где су становали Грци, остали су слободни од тога обичаја.

КРВАВ БОЖИЂ (уоиомене из српско-турског рата) Престала је убојна клика. Није се више чуо пуцањ пушака и рика топова, већ је па мерто њихово од уста, до уста ишао тужни шапат — Ђунис је пао! Све до самог пада, његова се важност потцењивала, али после пада Србија је впдела, шта је у њему изгубљено. Даље се није имало куд, Србија је морала тражити примирје и Турска је при отала; а и да није хтела, морала је, јер оу иначе Козаци — синови белога цара ■били готови, да се појаве под бедемима гордог Цариграда. Сви из источних крајева, који су се морали уклонити пред силом бесних Турака, враћали су се сада на своја огњишта. Огњишта велим, јер докле год је доирла нога дивљих Черкеза, ту су и вароши и села предати бесном пламену. Ја сам са породицом био у Јагодини. Мислили смо, да се не враћамо кући све до пролећа, те нас тако затече ту и ^О. децембар Али што се Божић примицаше ближе, нас све обузимаше нека неодољива жудња , да га проведемо у свом родном месту, у својој кући. Жудња ова, код мене је расла до очајања и Ја јој се нисам могао вишз одуиирати, те тако на два дана пре Божића, ми се кренусмо на пут. Бреме је било хладно. Снег је у крупним ираменовима лагано падао на земљу, и тако још више отежавао и онако тешко путовање, те су се слаби коњићи једва мицали. Матер и сестру сместио сам у задњем делу кола, а ја сам са кочијашем седео напред. Завуко сам руке у џепове, завратио јаку од капута, а шубару натукао до обрва, па тако гледао у непрегледне равнице, коЈима обилује јагодински а донекле и ћупријски округ. Све иокривено снегом ; само негде, негде, у даљинм, виде се црне хумке земље, коЈе човеку изгледају као читаво јато гавранова. На дрвима поред пута такође нападао снег те се савиле гране од тегосјр ; по некад се откину велике грудве и иадну на земљу, а каква шева или врабац мше у ваздух, иуштајући испрекидане и ЧНеднаке гласове. Бисоко у ваздуху вију с%*јата врана или чавки ; љихово грактање Д01јлре до нас, и изгледа човеку, као да изјављује своје жаљење, што је прекидом рата мање изгледа на крваву храну ових грабљивица.

Сви ћутимо, ником се не говори, само што кочијаш викне на мале коњиће, и швићне бичем по ваздуху. Мени се нахватало неко ситно иње на бради и брковима, а по где где виде се и мале куглице леда; ја немам кад, да вадим мараму из капута, но онако целом руком обришем се, па опет блудим очима по околини. Пролазили смо поред разних села, прешли и Ћуприју, и Параћин, и у таквом путовању били смо другог дана на »Делиграду." Не беше више оне силне војске, све је го пуштено кући, само један батаљон остао је, који ће чувати стражу према прогивнику. У канцеларији начелника станице рекоше нам, да не можемо ићи главним друмом у Б..., јер је он у рукама Турака, но морамо преко села Мозгова. Око два сата по подне ми смо се кренули. Сеоски, узани пут беше завејан снегом; коњи су једва вукли и по равници, а кад се почесмо пети уз брдо, они стадоше. Узалуд је кочијаш тукао, узалуд молио, они су само дрхтали , и стајаху као укопани. Скинули смо се сви из кола, и тако оламшана, повукоше их коњи наиред. Ми смо нолагано корачали иоред кола. Мати је спустила главу. па замишљено гледа преда се. По где кад подигне очи, погледа меие и сестру, дубок уздах отме јој се из прсију, а очи пуне суза, само што не потеку. Мени чисто криво, што је тако жалосна, али и сам сам у неком нерасиоложењу. Излази ми нред очи прошлост. Сећам се прошлог Божића, а сећам се п оних давно минулих, кад ја бејах мали, и кад сам весело пијукао за оцем, кад уноси и посипа сламу по кући. Сећам се и оног малог гшштољчета, што га је слуга Гаврило држао, а ја вучем за ногу, па скочим од ралости, кад се разлеже одјек његовог гласа далеко по шуми изнад наше куће. Па као да гледам како се прасе окреће на ражњу поред ватре; кожица се већ испуцала, а маст цури и капље у подмотнути бакарни суд, а ја узмем колач и умачем у њу. Опет се сећам прошлог Бол;оћа; сто постављен, а ми се поређали око стола, сви весели и задовољни. Отац већ почео певати и „Рождество Твоје, (< — а сада? Ми на путу 110 снегу и зими, а отац негде у логору такође зебе и упропашћује здравље... Већ смо се ближили врху брда; пред нама су ишла још двоја кола, такође бегунаца, који се враћају својнм кућама. Кад смо их стигли, познадох, да су из једног села, близу Б .. И они су ишли пешке, само су мала деца била на колима, и један човек, за кога ми рекоше , да је тешко болестан — разболео се у путу. Доцне у ноћ стигли смо у Мозгово. Село је било пусго, нигде се није видела свећа, јер становници иису смели да се враћају, пошто на пушкомет исиод овога лежи утаборен турски батаљон и чета Черкеза. На средини еела била је сеоска механа; падалп смо се, да ћемо бар у њој

затећи живе душе, али тога не беше. Кад самдошаодо ње, онабеше широм отворена. Ушли смо унутра. На небу је сијао месец, а хладноћа је била све већа и већа. Снег је шкрипио испод ногу, те је изгледало, као да су свакоме од нас па ногама ципеле, око којих је обућар употребио сву вешгину своју. Мала су деца дрхтала од зиме; бадава су се и матере старале, да их загреју топлим хаљинама, опет се чуло како им ударају зуби једно о друго, и како се од времена на време стресају. Шао ми беше деце, а још више ме дираху тужни узвици оног болесника, те за то наложих на средини механе ватру. Набацао сам читаву гомилу сувих дрва, којима беше ограђена механска авлија, и за тили часак буктила је дивна ватра. Ми смо иолегали по клуиама, које беху поређане поред дуварова у механи, а болесника смо наместили поред ватре. Уморени од трудпог пута, сви су поспали, а заспао сам н Ја. Не знам колико сам тако спавао , кад зачух неко клопарање око врата:. Онако лежећи викнуо сам: „Ко је то?" Нисам добио никаквог одговора, а врата су дрмана и даље. Још се ја предомишљах, да ли да устанем, да отворим, кад се не јавља ко је, или не, кад неколико пушака загрме. Парчади од прозорских стакала падала су скоро у виду прашине по механи, а поред ватре зачуше се два болна јаука. Пробудили су се сви, а жене и деца запишташе у глас. Ја сам одмах притрчао болеснику, али сам се стресао, кад сам према свеглости ватре видео, како му још лопти крв из прсију и леђа. Мати његова, која је легла близу њега, да би подстицала ватру, да се не угаси, беше га загрлила, и њене се усне мицаху, изговараху неке неразумљиве речи, па и то умуче — и њој је куршум распарао прса. Кад сам погледао кроз прозор напоље, видео сам, како се већ на крају села сијају према месечини пушке иеколицине коњаника, и по оним њиховим великим шубарама познадох, да су Черкези. Бероватно су они видели сјај ватре кроз механске прозоре, па дошли да однес.у који живот са свега. За њих није важила обвеза њиховог султана, о узајамном поштовању војника и грађана својих противника. Извршили су злочин, па побегли, јер су страховали, да их наша војска не ухвати. Ми смо седели до сванућа будни, уплашени, згрожени крвавим Божићем, који нам је освануо. Бскопали смо гроб, и са-хранили погинуле, па продужимо пут даље. 11ред саму ноћ стигли смо кући, и после тако трудног и несрећног пута,- како смо се обрадовали, кад нас је на авлијским вратима дочекао отац са раширеним рукааа, а у соби је пуцкала загрејана пећ. — Од тада је неколико година. На свету нема више мог доброг оца и сестре. Они неће никад више славити земаљски Божић. Да ли ћу бар ја бити среган , да дочекам бољу срећу српскога племена, да радосније ирослављам овај велики празник Христова рођења?... »Бр. 8