Policijski glasnik

БРОЈ 16. У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 24. АПРИЛА 1905. ГОДИНА I.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИИИЈСКИ ГЛДСНИК" излази једаннут, п, ирема потрсби и више иута недељно. Претнлата се полаже у нанред, и то најмање за иола године, К(1Д сиију иолицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и ошптписка надлештва, а за све друге претплатиике у опште 12 динара годшпње иностранстио: годишње 24, нолугодишње 12 дииара у злату. Доједини бројеви „Полицијског Гдасника" не иродају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО КРИМИНАЛНА ПОИХОЛОГИЈА III (СВРШЕТАК) Од свију послова, којима криминалиста има да се бави. најважиији су, а и најтежи они, који се тичу односа са људима који су у вези с.а. нредметом његовог ироучавања. То су кривци, сакривци, саучасници, сведоци, сазаклетници, стручни познаваоци, колеге, заступници, потчињени. Много зависи од његове умешности, од такта, од познавања људи, од отрпељивости и тачнога извођења и упућивања у посчу, као и кретања самог посла. Ко је себи дао труда да озбиљно и иажљиво посматра, тај је ускоро морао умотрити велике разлике што избијају на површину при брижљивом проучавању појединости. Може се посведневно посматрати однос иследника и исказника: један поставља питање, како закон прописује и исноои мњење; он је посве равнодушан, ма да нарочито не наглашава како му је све то сасвим свеједно. Нека се сад само замисли да је не само иследник каквог великог суда равнодушан и незаинтересован, него и остали чланови суда, тада ће и остали показати своју незаинтересованост — е, тада ће безусловно посао морати рамати и неће дати повољне резултате. Али, како се другаче развија једна ствар, кад не само иследник, него и остале судије сами од себе покажу живу заинтересованост у своме послу! Та се заинтересованост и пажња преноси и на сведоке и на заступнике. Било је доста примера да је и код најинтересантнијих криминмлних дела председник немарношћу својом и све остале натерао или навео на зевање и наравно, тад цела ствар врши се на дохват и у њој једино је главно оно што је на крају т. ј. како ће да се сврши. Исто тако има случајева где се један судија сав унесе у посао, учини му се врло важан један појав и заинтересује се, те на тај начин и на друге упливише да се за исти посао заинтересују. У оваким стварима главно је психолошко поступање оних, који злочин или преступ проучавају, а ово се не може тако и толико из књигп научити, колико из посматрања људи и чињеница. Треба стално посматрати, стално поредити и поређено понова посматрати и

сравњивати. Корисност овога да се у пракси одмах опазити ко је имао посла са извесном врстом превара и варалица; ко је имао посла са коњокрадицама, са коцкарима, са трговцима лажних старина и антиквитета и т. д., тај је морао доћи до уверења да баш они, од поменутих варллица, који у свом послу највише успевају, да они најмање разумеју послове које раде. Коњокрадица готово никад није био добар познавалац коња; трговац лажних старина и антиквитета никад није познавалац старина ни њених вредности, нити зна цену какве старино, као ни то која је старина истинска, која је стара и добра; а исто тако и коцкар гато обмањује картама зна само неколике своје обмане и угурсузлуке, и са њима он обмањује просте људе... али сви ови имају добре користи од својих превара и успевају једино заго што су добри познаваоци људи, њиних особина и слабости, а то своје знање они су дуго вежбали и непрестано га иримењивали у једном правцу. Наравно, овим се не тврди да криминалисте треба да имају мало правничког знања, а за остало да се ослоне само на познавање људи. Не то; они требају исто толико знања, колико је и њихова делатност судиска високо изнад коњокрадице или коцкара. У томе и јесте тешкоћа положаја и рада кривичнога иследника, судије, криминалисте, што он много више треба и дужан је да зна, него и сама његова правна наука. Криминалиста пре свега мора бити иравник, и то добар правник. Али он не сме да има сачувано само знање што га је из школа изнео, него то своје знање мора стално усавршавати и дотеривати. Једна од тешких погрешака, коју чини иследник кривичнога дела јесте у томе што он дозвољава ономе који је пред њим и одговара, да овај на постављено питање одговара и прича све што му падне на памет, а иследник све то прима и теши се мишљу да ће он пресудом решити ствар правилно, па било да је истина или лаж оно што кривац исказује. Један део кривице за изношење неистине, као и за прећуткивање истине пада на терет самомкривцу; али други део, и то већи део кривице пада на судију, који је пропустио да све своје умење и знање на то употреби, да цео материјал до ситница искористи и испита, па било то на корист или штету самога окривљеника. Треба велике умешности, треба јаке добре воље па испословати да онај, који излази пред иследника и судију као кривац, саучесник или сведок буде истинит у својим исказима. Судија или иследник дела треба у два правца да уради: