Policijski glasnik

БРОЈ 12.

У БЕОГРАДУ НЕДБЉА 19. МАРТА 1906.

ГОДИНА II.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛЛСНИК" излази једанпут, а према потребп и нише џута недељно. Претплата се полаж.е у напред, и то најмање за пода године код свију полицијских власти и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све дру.ге претплатнике у опште 12 динара годишње. За нностранство: годшпње 24, иолугодшпње ]2 динара у злату. По.једини бројеви „Иолнцијеког Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО ТНЈ ЦД ЦОДНДНЈД (из Тасииог Диевии^а) (НЛСТАВАК) 21. За време иариске изложбе 1900. год. Француски министар трговиие и индустрије, Миљран, са госпођом, приредили су једно носло подне (23. јула) у част излагача ОФицијелну свечаност. Забава је била на самој изложби у оној до сада највећој светској сали (Лев Ре1 ;е8 с!е Г ЕхроаШоп. Бавећи се у то доба у Паризу, а добротом српскога посланика, имао сам ту срећу, да и ја добијем министров нозив за ту доиста велељепну свечаност. . На концерту је суделовало на 700 лица: певача и балерина из париске бпере и позоришта, музика републиканске гарде итд. Поред' уживања у песми. свирци и иг])и, мени је пао у очи и распоред полицајаца за одржање реда. У сали су били разређени не само агенти полиције, него и жандарми, па и читава чета ренубликанске гарде у нуној спреми. На уласку сале, па све онуда куда К'е председник републике Лубе проћи, била су гго два реда. У првом реду жапдарми, у другом иза њих гарДа. Између њих, а кроз силну публику, гурала се маса агенага тајне полиције. .Та сам био заузео што ближи положај месту, куда ће морати проћи Лубе. Око мене онуда врзла су се разна лица. Знајући за њихове манире, нолицијске агендаз могао сам на први поглед иознати. Са напрегнутим очима укрштавали су погледима свуда по околини и свакога госта критички проценили. У ончм реду до мене стајао је и некакав гост, странац човек око 40 година, црномањаст у' лицу, пуне црне браде. С часа на час окреташе се и лево и десно.

Нешто нервозан, беше нестрпљив. Али као и ми остали — тако и он, виђаше се то на њему, радознало очекиваше појаву — Лубеа. Баљда по својој навици, десну руку држаше непрестано на прсима испод закопчаног герока. Одмах сам опазио да је овај човек нао у очи полицијским агентима. Прво га обилазише с једне па с друге стране. Пајзад се један од њих провуче и стаде уза-њ. И посматрше га добро. Опазио сам да му сумњиво изгледа она рука испод капута. У њој може бити револвер, а може и — бомба. Анархисте их сада праве не веће, него као оно — кутија од сардине. Има их и као дуванска табакера. Мало посоја, па полицајац поче силом говор. Прво најучтивије упита: — Није ли господин Иаризлија. — Није... одговори оно лице. Господин је странац. — Јест — Да не буде, молим, ТалијанУ — Није.... — Шпанац ?... —' Није... — Немац ?... — Гост ућута. Полицајац покуша јбш што да измами. Али онај странац, чинећи се невешт његову питању, окрете му леђа. Полицајац онда мигну на једног свог колегу преко пута. Онај приђе. Први полицајац даде му знак очима. И онај други полицајац приђе с Леве стране странцу. И ту застаде. Полицајци се знацима брзо споразумеше. Ја сам их, посматрајући, разумео. Учинило им се сумњиво понашање странчево. Хоће да га имају сасвим у својим рукама. И тако га узеше у средину. Један с једне, други с друге стране. Али раме уз раме. И сву своју пажњу, разуме со да он то не опази. обратише на - њ. Нарочито на покрет оне десне руке испод капута. У тај час зачу се тоиот коња. Реиубликанска гарда пројури мимо уласке. КоЛа затутњаше иред палатом. И стадоше.

На уласку јави се Лубе, окружен министрима и великом свитом. Музика републиканске гарде засвира — марсељезу. Сав онај свет из хиљадама грла грмну : Живела Република. Председник Лубе, са осмејком пуним задовољства, упути се кроз оне редове полицајаца средином сале. И попе се у своју ложу. Ја погледах око себе, али више не видех ни онога странца, ни његових посматрача. Изгубише се у публици, која сада сву своју пажњу скрену на позорницу, где се у брзо за тим појавила чувена госнођица 2атћеШ са преко три стотине балерина.... 22. Више нута бива, да и најмања непажња полицијских органа може да кошта живота владаочевог., У делима атентата познато је више таквих случајева. Него ми да поменеМо онај са убиством краља талијавског, Умберта. Напред смо казали, да је Америка легло анархизма. А тамо му је главно седиште у вароши — Патерсону. У почетку 1900.год. анархисти су држали један од главних својих скупова. И у седницама реше, да ироиагауда дела отпочне акцију — да убијају владаоце по Европи. Што их се више иобије, гласила је девиза, толико ће бити боље за народе... Талијани су били у већини. И донесу закључак, да атентати почну са — краљем Умбертом. Баце коцку. Њу извуче Анџело Гастано Брешчи, Талијан, стар 32 год., свиларски радник, родом из Тоскане. Он да краља убије. У тој цељи Брешчи се крене из Патерсона у Европу. Лондонска тајна полиција, која има своје агенте у Америци, сазна за ту одлуку анархиста. И одмах о њој извести талијанску полицију. Само погрешно јави име. Место Брешчија, она саопшти да се одређени атентатор зове —■ Греии,