Policijski glasnik

СТРАНА 174

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 20

— Боже сахрани! Не идем никуд с парама, а ни иначе не марим. — Па како је то могло бити ? — Пе знам! Новце не нађоше ма да је нолиција све учинила да их пронађе. Семен Семенић предложи управнику да му меоечно одузима половину од пдате док не накнади изгубљену суму; ,ад' управник одбије то. — Нек иде до врага ! рече — Ох, као да ме је пробуразио тим речима, причаше сам Семен касније. Волео бих да ме је предао суду, него што је овако учинио. Семен Семенић да оставку на благајпиштво у позрришту и поче живети од писарска радд,. III. Семену се чинило да га сви избегавају, јер сви су га сумњнчили. А што су га сумњичили ? Извесно, сви мисле да је он украо новце ал' нико не^^е то да каже. — Ама шта говорите, чини вам се то! тешили су га људи. — Не, не, не чини се то мени. Вто, на пример Иван Ивани!!. Знали смо се као деца заједно смо ишли и у школу, из једне смо чиније јели, на и он ме избегава! Ни један пут није дошао да ме запита: »Шта је то с тобом Семене ?•« 'Зар не? Али ја га не кривим, не, не. Да сам ја на његовом месту можда би и ја тако исто поступио. Увртивши себи то у главу Семен Семенић је избегавао свако друштво. Отпоче живети ко пустиљак. Ретко се где дао видети. Само увече би изишао да шета и то иза вароши. Једном се тако шећући срете са Иваном Иванићем Птичином. Птичин је био обичан глумац у истом позоришту у ком је Семен био благајник. Пријатељи сретавши се загледаше се. Видело се на обојици да би им пријатније било, да се нису ни сретали. Хтеде један другоме да се уклони с пута, али обојица остадоше као приковани на месту, Први се прибра Семен. 1'асрди га понашање Ивана Иванића. Зар ме не познајеш ? запита га горко. — 0 не... то не... али... ггоче Иван. — Али што ? пита Семен још љуће. — Био сам болесан, нисам никуд излазич, ромори Ивановић. Семен Семенић га оштро погледа н иримети да му је лице упало и бледо. —- Опрости, рече променивши глас у једанпут, опрости, ако сам те увредио; нисам знао и — Семен му прихвати руку. Иван Иванић, као да се нечега преплашир ; пружи му опет руку и прихвати СеменоЈзу. десницу силно и грчевито. Паједанпут се збуни и поче узрујано. — Знаш шта, хајде к мени, хајде молим те. И стаде на силу вући Семена са сором својој к.ући, непуштајући му руку.

— Хајде, хајде, да се разговарамо, бићемо заједно, па ћемо... И понова повуче Оемена СемеНића. IV. Ни онда кад Иван Иванић дође кући не стиша се. — Седи овде, овде је угодније, рече му Иван посађујући га на столицу... Сад ћу ја донети да се ирихватимо. Унеше самовар и пирошки. Иван Иванић сав узнемирен. — Једи, молим те, једи, нуђаше он Семена збуњен обигравајући око њега. — Ама седи чобече и ти једном ! вели му Семен Семенић. — Ето, сад одмах... а, ево, хоћу да пијем у твоје здравље... И на душак искапи чашу, па и другу. —г Што се журиш чов.ене ? чуди се Семен. — Ето тако... нисам давно пио, рече IIвап Иванић суво, неприродно се смејући. Пријатељи заћуташе пијући чај. — Јеси ли чуо за моју несрећу? запита га изненада Семен Семенић., Иван Иванић пребледе и задрхта. — Јесам... Али потанко ниш га не знам. Семен Семенић узе да прича историју своје несреће. Иван Иванић прекидаше га чешће иитају !)И га за неке ситнице. Ето видиш ! Ето моја беда! заврши Семен Семенић. Старао сам се да живим као иоштен човек, а, ето, деси ми се та несрећа. Веруј ми, нисам их ја узео, а многи, просто цео свет сматра ме за лопова. — Тебе ? Ти лопов ? Ти ? Та то није могућно! Ко те сматра? запита Иван Иванић. — Ко ? Сви... Па и... Семен се диже и ириће Ивану Иванићу — Па и ти. Реци пб души; немој крити. Верујеш ли ти да сам ја лопов ? Реци. Иван Иванић се диже с места. — Не, Це верујем! рече он одлучно... Ти си поштен човек. — Бог ти плагио! узвикну Семен Семенић загрливши Ивана Иванића. V. 11аде у болест Иван Иванић. Семен Семенић га надгледаше дан. и ноћ. Пресели се чак код њега. У заносу би Иван чешће номињао његово име. Али најзад оздрави. Било тако једне вечери, седелџ су иријатељи за столом поред чаја. Иван Цванић се окрете Семену. — Зна|н ли-шта бих ти нредложио ? Семен Семенић разрогачи очи. — Пр&сели се код мене. ЗапГго да тако самујеш? Заједно ћемо лакше моћи живети. Хоћеш ли ? Пресели се. Семен Семенић устаде. Очи му беху иуне суза. — Ти си мој прави пријатељ?

И стиште му руку. — Молим те, мани! рече нагло Иван Иванић истргнувши руку. VI. Семен Семенић се пресели код Ивана Иванића у стан. Ту се њихово иријателЈство још јаче учврсти. Посташе нераздвојни другови и иријатељи их зваху »два Ајакса«. Иван Иванић понова уђе у позориште. Семен Семенић му беше десна рука. — Златно срцеима! говораше Семен Семенић о свом пријатељу... Злато од човека! Нема таких људи... Ивану Иванићу нође посао. Намисли да узме унраву нозоришта у своје руке. На то га гоњаше и Семен Семенић. — Узми, узми позориште, не бој се ништа, наговараше га Семен. Добро ће поћи. Ти знаш свој посао; а и ми ћемо бити уза те... Иван Иванић узе управу позоришта. Но како је био слаба здравља поче у последње време нобољевати и кашљуцаги тужећи се на болове у грудима. С почетка није обраћао пажњу на то. — ПроћИ ће то! одговараше он кад су га саветовали да се лечи. Прозебао сам, иа се мало разболео. Али све ће то проћи. Лудо би било за сваку ситницу звати лекара. Но бодеет • иође на горе. Најпосле Иван Иванић паде у постељу и оста У њој. Заваљен, са прекрштеним рукама на прсима лежаше Иван Иванић нолеђушке на свом болесничком одру. Иоред њега. на столици спавао је Семен Семенић погнуте главе. Кандило што гораше испред иконе што осветљаваше и Семеново лице. Иван Иванић носматраше пријатеља испотаје дуго; ду№ га гледаше. Па се .одједном издиже налактице и лагано, да не би пријатеља )Iробудио, пољуби га У РУкуСемен Семенић се трже. ■— Шта радиш ти то ? Заиита га он. — Пишта! Ништа! одговори Иван Иванић заценивши ое од оилнога кашља. Пишта.... Знаш... дај ми да пијем... Семен Семенић му додаде чашу. А Иван Иванић тешко дишући наже се према пријатељу и откри срце своје. — Опрости! Опрости! Ја иидим, ту је последши час... опрости ! — А шта да ти онростим ? Шта ти је драги пријатељу? чудио се Семен Семенић. Иван Иванић се тресао као у грозници Дрхћући руком он поче испод узглавља нешто тражити. Пајзад извуче један завијутак брижљиво савијен и увезан. — Распарај ово молим те. Семен Семенић учини по жељи болесниковој. То је био завијутак од нлаве хартије, увезан црвеним концем, — Познајеш ди ти ово ? запита Иван Иванић посматрајући пријатеља разрогачених очију. Сем.ен Семенић био.је згранут.