Policijski glasnik

БРОЈ 17

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 131

је престало пре најезде турске, а још мање, да мора на онај начин почети развијање и кроз све оне Фазе пролазити, кроз које ,је морало проћи право свих народа, докле није дошло до онога степена, који налазимо почетком XIX столећа. Постепени развој био је немогућ прво стога, што Срби, живећи и под Турцима, нису били у тој мери одвојени од суоедних народа. да им је било немогуће долазити с Н)Има, у додир, видети напредак иа се на њега и навикавати. Папротив, долазили су они у додир, нарочито у XVIII столећу, са. Србима у Аустрији. који су живели под сасвим другачим приликама, те су по оолобођењу лакше и брже примали оно, што су код н>их видели. Друго, постепено законодавно развијање било је апсолутно немогуће стога, што је између тадашње Србије и суседних народа постојала в]>ло велика разлика, које код старих народа на овом пољу није" било, те се у развијању морало нарочито убрзати, да би се и она могла уврстити у ред културних држава. Сем тога, утицај, који је долазио из Аустрије, био је неизбежан. Као год што су Срби прву своју културу добили с југа из Византије, тако су сад и просвету и законодавство добили из Аустрије, јер су и први учитељи и проФесори, као год и први писари у тадашњим судовима, били Срби из Аустрије. Овај се утицај најбоље огледа иа Кривичном Поступку. Јер, док још није било нарочитих уредаба и правила. о начину саолушавања оптуженог и сведока, ми још 1823 год. налазимо међу судским актама такве испите оптуженог, који потпуно одговарају п]>авилима тадапгњег Аустријског Кривично!' Поступка. 1 ) Кад се узме, да су судије били неписмени људи, онда је јасно да су праксу стварали писари. Сем тога, и доцније .уредбе, укнзи, расписи и иравила, која се тичу Кривичног Поступка, као што ће се даље нидети, узета су из Аустријског Кривичног Поступка, а последица тога је то, да је данашњи законик о Кривичном Ноступку такође скраћени превод аустријског. Да су правни иојмови у Срба одмах п'о ослобођењу били другачи од појмова старих народа види се већ и по томе, што се кривично дело ио појмовима иоследњих сматрало као приватна сткар сгранака, због кога је повређени унрављао свој захтев на накнаду, док се оно у обновљеној Србији по правилу не сматра као приватна ствар странака, већ као општа и јавна ствар, која се угрожава јавном казном. Најбољи доказ за ово даје нам казнени законик проте Матије Ненадовића, 2 ) који је он 5 маја 1804 саставио у »14, 15, ли пунктова,« а скупштина одобрила, и којим се угрожавају јавном казном за тада најважнија кривична дела као: убиство, отмица девојака, крађа итд. Исто се види и из Карађорђевог казненог законика од 1807 године. 3 ) Али ипак у прво време, нарочито за време првог устанка, иису сва кривична дела и у свима случајевима угрожавана јавном казном, т.ј. није се још сасвим знало за, јавну природу Кривичног Ирава, Ово је био случај код мањих кривичних дела, а поглавито код крађа. које су се понекад могле свршити и намирењем или новчаном накнадом, као што се то н. пр. јасно види из Протокола Шабачког Магистрата лод бр. 830 од 11 .јула 1811 године, који гласи : »Подмири се Максим Осећанин из Богатића са Љубом из Дубља што је украо троје његови свшља. Тако ми пресудисмо: да Максим поврати троје свиња што је украо.® 4 ) Ово донекле доказу.је, да се Кривични Поступак у прво време кретао у Формама

') Држ. Арх., Кнеж. Канц. Народни Суд 1823 год. '■*) Књижевна Задруга: Мемоари нроте Матије Ненадовића, књ. 9, е. 89. 3 ) Подунаика за 1 844 год. е. 9, 10, 15, 18 и 19 без нрвиХ 13 §§ а.

Грађанског Поступка и да се код ових кривичних дела извиђање започињало на захтев странака. Ово ће потврдити и нека доказна, срества, која се налазе у Кривичном, а место им је међутим само у Грађаноком Поступку. Сасвим је природно, што је у прво време по ослобођењу било лутања, јер Србија тада није имала ниједног писаног закона, нити људи, који би могли ове написати и примењивати. Према томе, прота Матија морао је бити први законодавац, и он лепо прича у својим »Мемоарима« како је тај законодавни посао свршио. Он па једном месту вели: »Сад у скупштини кажемо, да ми сваки на своју страну с војском одлазимо, нахија остаје без старешине и суда, а народу који код кућа остаје требаће суда, за тр нека скупштииа избере два поштена човека да их у Кличевцу немачком шанцу више Ваљева оставимо. Скупштина повиче: »Ви старешине изберите и именујте да видимо које ви знате. Ми пЈзедставимо Петра Читака, из Мушића а Грбовића кнежине и Јована Рабаса из села Рабаса. Сва скупштина одобри да оу они поштени и прави кметови и да им се да власг да буду и судије. Сад ја пред народом прочитам оне пуиктове, које сам из кормчије преписао како су стари цареви судили, бегенишу ли они и хоћемо ли овако. Они сваки пункт један по један олушају и повичу : тако, тако нек нам се суди, да нема глобе ни хатара. Предамо те пунктове Читаку и два пандура, да иду у Кличевац да начине колебе и тамо да седе и суде, што не могу расудити, да нама на Врачар у логор шаљу.® 5 ) Као год што су у прво време код свих народа, кад још није било писаних закона, кривичио правосуђе врншле судије народом биране, тако је исго, као што се види, морало бити и у Србији после ослобођења. Овакви иародни судови били су иаскоро замењени другим правим судовима. Тако већ 1805 године установљен је Совјет, који је вршио и судску власт, а 1807 свака нахија добила је свој прави суд, који се звао Магистрату) састављен из три судије, који су такође били праву невешти људи из народа. Из таквих судија био је састављен и Народни или Велики Суд од 11 јануара 1811 године, коме су се слале све жалбе противу пресуда магистрата. — После другог устанка понова су установљени судови, и још 1815 уговором с Марашли-Али пашом утврђено је, да се у Београду установи пародна каицеларија састављена из 12 кнезова као суд за веће кривице. Судску власт имали су и кнежински и нахиски кнезови, а од 1820 почели су се у свакој нахији установљавати магистрати. Над свима магистратима, стајао је Народни Суд , установљен 1825 године у Крагујевцу.') Оваква организација судова трајала је све до 11 новембра 1836 године. (наставиће се) Д-р Бош. В. Марковић. О П Ш Т И Н А (НАСТЛВАК) Поред осталог, обштински одбор има по чл. 68. иројекта и то право, да свима званичницима обштинским одређује плату, количина исте није нигди у пројекту опредељена и утврђена, јер при томе многе околности имају уплива тако, 1 ) Гласник Срп. Ученог Друштва П-ги одељ. Протокол Шабачког Магистрата (1868) 209. Тако исто бр. 123, 131, 161, 161 итд. 5 ) Српска Књиж, Задруга: Мемоари проте Матије књ. 9 стр. 88 — 69. 6 ) Ст. МаксимовиН, Суђење у Кнежевшш Србији пре писаних закона (1898) VII. ') Ст. МаксимовиИ, Суђење у Кнежев. Србији XIII—XIV.