Policijski glasnik

БРОЈ 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 93.

Члан 12. Директор Полиције (сада Цветко Рајовић) зависи непосредствено од мене. Он има и засједаније после президента у суду. Но засједавати може само онда, кад му његови други послови допуштају. Члан 13. Паре од продани ствари или од умрли људи не треба полиција да код себе држи, већ свагда да се у магистрату чувају, и о њима средством једног засједатеља, који писати зиа, точан рачун води, да у свако доба одговор дати могу, јер за сваку штету сви членови магистратски за једног и један за све одговарати морају. На против тога: Члан 44. Дужност је Директора сваки пасош, који од магистрата издан буде, виднрати с подписом свог сопственог имена, да с тим непрестано у знању буде, куд ко одлази. * * * Овом установом тајне полиције за политичке послове Кнез је отворио ново иоглавље у историји београдске полиције. А потврдом Цветка Рајовића за »Директора® те полиције хтео је да га нарочиго одликује — како сам вели у једном писму тих дана.

П0УЧН0-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ.

(НАСТАВАК) Нисам могао вечито остати у Арасу, јер се објави рат са Аустријом и путовао сам са пуком, те сам брзо учествовао у бежању из Маркена до Лиља, где логибе куражни и несрећни ђенерал Дилон. После овог догађаја послаше нас на Молуско Поље, а затим на Месечево Поље, где сам под командом Келермана са гренадирима 1 ) учествовао у битци са Прусима 20. октобра. Сутра дан сам постао гренадирски каплар. Разуме се да сам у бараци поквасио звездице, али не знам ни како ни зашто завадим се тад са наредником из чете, из које сам изишао. Он прими двобој који му предложих, али наједанпут на терену изјави да разлика наших чинова не дозвољава му да се са мном туче. Хтео сам да га силом принудик те он оде да се жали, и исто вече и мене и мога сведока ставише под присмотру. Два дана доцније дознао сам да нас могу предати ратном савету. Требало је што нре бежати и ми то учинисмо. Мој друг, у блузи, са шајкачом, погружен као кажњен војник ишао је предамном а ја за њим као да га спроводим; имао сам калпак, торбу и пушку на којој беше окачен пакет запечаћен црвеним воском са натписом »Грађанину команданту места у Витри-Франсе к . То

') СггепасНег, одабраи војник који је некада бацао малу бомбу звану §гепас!е (граната) Пр.

нам је био пасош и стигнемо у Витри без препреке, где нам један Јевреин набави грађанско одело. У ово време зидови, у свакој вароши беху излепљени објавама, којима су позивани Французи да полете у одбрану отаџбине. У таквим приликама примали су сваког ко се јави. Један коњички поднаредник прими и нас, даде нам путне исправе и ми отпутовасмо одмах у Филипвиљ где је био логор. И ја и мој друг имали смо врло мало пара, срећом један добар ћелепир нас је очекивао у Шалону. У истој механи. у којој и ми, беше одсео неки војник Божоње и он нас позва да пијемо. Био је Пикарђанин те сам с њим разговарао наречјем и отуд се уз вино између нас неосетно утврди дубоко поверење, и он нам показа један буђелар пун банака говорећи да га је нашао близу Шато-Лабеја. »Другови, рече он, не знам да читам, али ако ми кажете шта вреде ови папири наградићу вас". Пикарђанин се није могао боље обратити! У буђелару је доиста имао »главни згодитак«, а није 'ни помишљао да смо ми нама доделили девет десетина целе суме. Ова »зарада" послужила нам је врло добро за време даљег путовања, које се заврши веселије него икад, а и кад смо дошли на наше опредељење имали смо још чиме подмазивати тенЏеру. За кратко време изучисмо се јахању и упутише нас у борбене ескадроне. Два дана по нашем доласку деси се бој и како ми то није био први пут да видим ватру нисам се ни бојао; мислио сам чак да ћу држањем задобити наклоност старешина, кад ми капетан јави да је се дознало да сам бегунац и да ћу бити затворен. Опасност беше ту. Још исто вече оседлам коња да пређем Аустријанцима. За неколико минута дошао сам до њихових извидница и кад им се јавих да хоћу да војујем примише ме и уврстише у оклопнике Кинског. Највише сам се бојао да не буДем принуђен сутра тући се са Французима и журио сам се да избегнем ту неприлику. Под изговором да сам слаб напустим трупу код Лувена и после неколико дана проведених у болници понудим официрима да их учим мачевању. Једва су дочекали предлог, набавише одмах маске, наруквице и мачеве. Само једна проба у којој сам се титрао са дватроицом назови мајстора немачка, била је довољна да створи високо мишљење о мојој вештини. Одмах сам имао многобројне ученике и богату бербу форината. Био сам врло горд због својих успеха, све док због препирке са једним капларом не бих осуђен на двадесет батина које ми, по обичају. оцепише јавно. Ово ме направи бесним, одрекао сам да дајем лекције. Наредише ми да наставим учење поручујући ми да бирам: или учење или нову казну. Изабрао сам прво али батине нисам могао никако заборавити и решим се да бегам. Кад сам чуо да један потпоручник иде у пук генерала Шредера замолим га да ме поведе као посилног. Он то прими у нади да ћу од њега начинити Св. Ђорђа, али се пре-

варио. Близу Кесноа ја му се захвалим и одем у Ландресију где се јавим као Велгијанац који је побегао из аустриске војске. Понудише ме да се упишем у коњицу, али нисам смео, бојао сам се срешћу се негде са мојим старим пуком па ће ме познати и убити, те се упишем у пешадију. Војска из Сомбрие—Меза маршираше тада ка Екс-ла-Шапел, па и чети, у којој сам ја био, би наређено да се крене. Улазећи у Рокроа опазим два војника из другог .(овачког пука и помислио сам да сам ухваћен, али мој стари капетан, чији сусрет нисам могао избећи, и који ме је заволео од онда кад сам притегао кускун хусарима из Сакс-Течона, извести ме да сам помилован и позва ме да дођем под његову команду. Одговорио сам му да ми не би било криво и он узе на себе да ствар уреди, и мене проведоше у други ловачки пук. Стари ме другови примише са одушевљењем, а и сам сам се радовао што сам са њима и ништа ми није недостајало да сам срећан. Али се умеша љубав. Тад сам имао седамнаест година и бејах задобио једну гувернанту неког дечка. Манона, тако се звала ова девојка, имала је два пут више година од мене, али ме вољаше много, и да би ми то доказала била је готова на највеће жртве, а ништа јој не беше скупо. По њеном мишљењу ја сам био најлепши војник и хтела је да будем најокићенији. Она ми, поклони сат и неколико скупоцених накита, али после тек чујем да ће она бити изведена на суд за кућевну крађу. Манона признаде кривицу и да би била сигурна да ја не нађем другу кад она буде осуђена, означи ме за саучесника и чак је казала да сам је ја подговорио. Све је то изгледало истинито те и мене оптужише и ко зна да ли би се од осуде извукао да нисам случајно нашао нека писма која су доказивала моју невиност. Манона најзад збуњена порече своју оптужбу. Био сам дотле затворен у затвору Стенеју те ме пустише као невиног. Капетан је био врло задовошан кад ме је видео. али војници ми нису никако могли опростити што сам био под сумњом и за шест дела због задиркивања и алузија имао сам десет двобоја. На крају тешко рањен пренесен сам био у болницу, где сам остао више од месец дана. По изласку, старешине свесне да зађевице неће престати ако се не уклоним за извесио Зреме, дадоше ми шест недеља одсуства. Кад сам дошао у Арас да одсуство проведем, зачудио сам се кад сам видео оца у јавној служби, надзирава чуваре магацина. У оно оскудно време таква службб, и ако ју је мој отац вршио бесплатно, била је врло тешка, и он би сигурно отишао на гилотину да му не беше грађанина Суама команданта другог батаљона, кореског, у коме сам ја био привремено на храни. Моје одсуство истече и јавим се у трупу у Живету, а одатле пук оде одмах у грофовину Намур. Логоровали смо у селима на крају Меза и како су Аустријанци били на видику не прође ни један дан без чарке. Тако једног даеа чарка беше озбиљнија и Аустријанци нас