Policijski glasnik

СТРАНА 148.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 19,

СЛУЖБЕНИДИ У БЕОГРАДСКОЈ ПОЛИЦИЈИ 1828 — 1838 НАПИСАО Д. Данас је готово немогућно средити потпуну листу чиновника који су у Београдској Полицији олужили за прво доба њенога уређења, под којим разумемо нарочито раздобље од 1828 до 1838 године. Државна Архива. која је без мало једини поуздани извор за грађу по овом питању није, на жалост, богата подадима толико колико би се могло мислити. Време је уништило многи докуменат пре но што се на установу и уређење Државне Архиве могло у нас и помишљати. Ипак слика коју и из таких, недорађених, потеза добијамо није без интереса, а местимични нам недостатак у неколико надокнађује неочекивано обилат број података о другим, опецијалним питањима и случајевима. Кад гледамо на личности које су служиле тада у Београдској Полицији и на чинове које су имале, налазимо да је на челу организоване полиције стајао Директор или Полицај-Мајстор или Начелник (а кад што и с по неком другом титулом); за њим је долазио чиновник који се звао кад што Члан Полиције а некад и Помоћник Директоров. Треће је место припадало Секретару. Млађи су од њега били иисари, којих је било некад и два и три, а било је прилика да је сав рад остајао на једном таком службенику. Тако н. пр. 25 јуна 1831 године Директор Полиције Цветко Рајовић вели у писму Кнезу Милошу: »Пре мене било је овди пет служитеља у Полицији, пак сам сам с једним писаром остао био.." Ми Кемо мало даље в >дети из табеларнога прегледа имена оних чиновника који су се на појединим дужностима полицијским смењивали, а овде морамо напоменути да је раније уређење после наколико година дочекало преуређење. Српске власти у Београду преуређене су поново одлуком Кнеза Милоша у Крагујевцу од 2. Фебруара 1 837. године Бр. 359. По тој уредби има три врсте власти. На прво место долази војна власт, којој је на челу »Милитарни Командант вароши Београдске", а за таквога је тада одређен генерал-мајор Јеврем Обреновић. На другом је месту Исиравничество, у чији састав долазе: „три Члена". »један Секретар®. »један Писар 8 . »два Практиканта«. »један Тамничар". »четири Пандура". Тек на треће место долази оно што нас овде највише интересује, а то је: »Полиција" »Два Чиновиика«. . »Један Секретар«. »Два Практиканта". »Осам Пандура«.

Као што се види поново, један је од ова »два чиновника" назначиван за директора полиције а други му је био помоћник или члан. Тако је било и раније, до тога доба. Остало је и звање секретарско. Али је звање писарско укинуто па је сведено на службу практикантску. Ово нам потврђује и молба Павла Зорнића, чиновника Београдске Полиције, коју је не много по овом преуређењу послао Кнезу. Зорнић ту вели како је био иисар па је враћен за ирактиканта, а плата му је од 150 талира сведена на 100 талира годишње. * * * После учињенога саопштења да наведемо табеларни преглед чиновника Београдске Полиције у времену о коме је реч. I Директори. Петар АазаревиК од 1828. докраја 1830. године. Кад се данас погледа на рад Лазаревићев, може се рећи да је Петар био своме позиву потпуно дорастао. Као искушани повереник Кнежев и опробани настојник у његову двору, Лазаревић је тај глас код Кнеза задржао и када је постао управник полицијски над српским делом београдске вароши. За његова је управљања зазвонило на београдској цркви први пут звопо, што је српски и хришћански свет у Веограду довело до ентузијазма, а 'Гурци су се и у граду и у вароши морали уздржати и савлађивати свој гнев. Лазаревић је с тога положаја отишао у Карановац за срескога старешину, а на његово је. место дошао : Тодор БојаниК од краја 1830. до половине марта 1831. ЛазаревиК је био неписмев али необичпо окретан и бпстар, а за Бојанића знамо да се с великом натегом могао потписатп али не видимо да има иницијативе у раду, коме је, то се напротив види, доста иевешт. Цветко РајовиК, несумњиво најподобнији човек за ово место, сменио је Бојанића, за кога не знамо куда је тада отишао. Тако је Рајовић у марту 1831 године имао у рукама Београдску Полицију. У ирилозима за Историју Београдске Нолиције наћи Не читаоци довољпо доказа о употребљивоети Рајовићевој, али се одмах мора напоменути да је био један од оних људи, који нису могли дуго седети на једноме месту. Оскудни подаци нешто мало правдају његово прекидање у служби на овој позицији; они приповедају како је Рајовић имао у Кнежевој околини много непријатеља који су му редовно плели замке, те је дужност неколико пута напуштао, а једном је можда и не једном! —■ морао брзо и у Земун прећн. Зато видимо да га је у једном међувремену у дужности Директора Београдске Полиције заменио : Максим РанковиК, којн је био родом из Остружнице. Ранковић је учио и свршио ону Велику Школу коју је у Београду за Карађорђев.а времена био отворио Иван Југовић поглавито ради брзога

спремања чиновничкога кадра за ондашњу Србију. По свршетку те школе постао је, 1812, писар Београдскога Магистрата. Његов је конак на Зеленом Венцу задуго потоњих година био у Београду особито познат. После краћег управљања његова, место је директорово опет заузео: Цветко Рајовић, који је на овоме месту остао сада мало, па је дошао: Илија ЧараииК. Овај је скоро дв"е године служио у тој дужности, а када је уклоњен опет је дошао: Цветко РајовиК, па убрзо за Цветком: Марко БогдановиИ, ново постављени Директор Београдске Полиције, који 24 марта 1836 у захвалости Кнезу вели: »Височајшом одредбом Ваше Свјетлости писменом учињеном од 19 текућега месеца № 1 039, да се ја постављам у вароши Београдској Полицајем, ја сам с највећим чувством и ову нову на мене изливену милост и опредјељену службу примио, и надам се да ћу по свим тачкама дужностп Полицајној сотвјетствовати, а наипаче пунктовима онима, које ми Ваша Свјетлост у предреченом височајшем предписанију налаже. »Што се касало буде у овојми служби да не би могао знати, ја ћу се односити свагда Сијатељњејшем Брату Ваше Свјетлости, Господару ЈеФрему Обреновићу, који ће ме у том дјелу упутити моћи, а што се патрола Србски и Турски тиче, и с војводом овдашњим добру љубов и с прочим Турцима имати, у том ћу се ја старати да се у најбољим реду и обдржава свака точка". Али већ у септембру те године Кнез је наредио да на чело Београдске Полиције опет ступи: Илија Чарааић. Међу тим случај доноси — преко нашег очекивања, да Илија Чарапић нисмом Кнезу од 25 септембра 1836 године, служи за пример оних службеника који су се радо склаљали од полицијске службе у Београду, која — како се по свему види —■ и није била нимало лака. Чарапић је како је већ речено, две године служио у Београдској Полицпји, иа је онда са службом прешао у Исправничество, где се осећао спокојнијим, докле га није пореметила Кнежева наредба да опет ступи у полицију. Како је Кнез ту наредбу издао, и због чега јој се Чарапић није обрадовао, показује поменуто његово писмо у коме се вели: »Преступајући Препокорњејше са овом' Прозбом к Вашој Свјетлости, и колено преклоно љубећи скут молим, молим да би имали Милосердијо и собољезнованије великодушно саслушати ову моју прозбу. »Овдашњи Господин Исправник Анта Протић, по пришествији из Пожаревца у Београд устмено ми је казао вољу Ваше Свјетлости, да ја у службу стуиим у Полицију, а то ми је исто казао и Господин Председатељ Високославног Књажеско-Србског Управителног СовјетаСтеФан СтеФановић у време битности Ваше Свјетлости сада у Топчидеру, које би ја драговољно душом и тјелом послужити пошао, да ми нездравље допушта, које сам им изјавио немоћ моје неспо-