Policijski glasnik

БРОЈ 39.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 16. ОКТОБРА 1911.

ГОДИНА VII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНН ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанпут, а према иотреби и више пута недељио. Претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године код свију полицијских власти, и изиоси: 20 дипара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Појодини бројеви „Полицијског Гласника" пе продају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО

АУСТРИЈОКИ УХОДА МЛИНАРИЂ листак 113 аустрнјске шпијумаже из 1807. и 1808. године

(СВРШЕТАК) На то нитање МлпнарТгк јо одгопорио Милану да сумн.а, да ће Аустрија помагати да Срби у Србији добију независпост и за друго рскао је, да је готоп чнм тачно сазна у чему се састоје прави захтеви иарода, ићн у Беч и на највигаем месту заступатн захтеве народне, додајући да не сумња у успех, само ако захтеви нису претерани 11а овом састанку уговорили су њих двојица да Млинарић пређе у Београд и да у уговореном правцу поради код паметнијих и увиђавнијих људи. Осим тога Млинарић је у Земуну сазпао за сво везе, које су Срби из Србије имали са Србима 113 Баната и Срема; сазнао је колика је и каква снага у устаника, каква им је опрема, начин борбе, како се међу собом слажу и т д. Још док се бавно у Панчеву састајао се са Стојаном Миленковићем и дао му једно лисмо да га поуздапнм путем дотури Ивану Југовићу у Београд. Пошто је уговорио с Милошем Урошевићем и са Ратковићем како да пре^е у Београд спреми се а у ч исто време јавио је Југовићу дан и време, кад ће доћи. Кад је дошао под зидове београдске тврђаве и ступио ногом на обалу дочекао га је Југовић и због света, који је био на обали, моглн су говорити о сасвим обичним стварнма. Затпм га је запитао латинским језиком: да ли је паметно ићи у варош и да ли он и сада о њему добро мисли као раније ? На то му Југовић одговорп: „Сасвим, овдо ћеш се тек уверити о мојој искрености". После овога Млинарић је пошао с н.име у варош небојећи се ни чега. Уз пут Југовић му је саветовао да ни са ким не говори о политичким стварима и да се нигде не задржава. Затим се обрне

и показа му руком на две магацинске колибе близу Земуна на Дунаву, говорећи му како ће онде у сутон наћн један српски чуп и весларе, који ће га за добру напојни-цу одмах превестп у Београд, и том приликом моћи ће да говоре о свему. Затим је заједно са Југовићем отишао РодоФиникину и другим виђенијим члановима Савета и нико ништа није посумњао. Учинивши још неке незнатне посете Млипарић се врати у Земун по подне око 4 сата, и одмах оде пуковнику и по|раничпом команданту ијави им, да ће кроз који дан поћи у свој завичај, па чим се смркне отиде на одре1)еио место, где пађе два всолача и чамац, који су га очскивали, пријатељски примили и превезлн у Београд. Шта је Млинарић радио у Београду, пустимо га нека сам казује: ]/ »Био сам опет у Београду, и одмах »сам отишао Југовићу, који ме врло ср„дачно прими у свој стан. Прво вече про„вели смо у томе, што ми је изнео ко»лико сс Русија и Француска труде, да „привуку парод ове земље насвоју страну, »која је тако значајна за европску Тур»ску како са војничкога гледишта тако „и са трговачкога. Ради овога Родофи„никип непрестано приповеда као ли„сица гускама, али од свога доласка у „Београд врло јс мало или готово није „ нимало нспуиио своје обећање, и народ „је почео да сумља у све оно, што он „говори и обећава. Исто је тако и са „Фрапцуске стране. Пре неки дан стигао „је у Београд као сликар (а1в Маћ1ег) не„какав француски пуковник, који се на »све иачине трудио да придобије прве „саветнике на своју страну, али му је „труд био узалудан и морао се манути „предузетога носла, јер није знао српски „и могао је само са Живковићем (Сте„ваном) говорити, који је такође у Савету. „Даље ми је говорио, како је из Управ»нога Савета уклоњен за неодређено „време приписујући то РодоФипикину, „који је опазио, како он (Југовић) ради „против руске политике и да народ више „нагиње аустријској политпци. Стога ме „сад стаје впше труда да све савете и „подузећа Родофиникинова осујетим.

„Ова освета Југовићева према Родо„Финикину добро ми је дошла, да мој „пређашњи план у неколико изменим.... „и потрудио сам се што сам вигае мо„гао, да Југовнћа што боље задобијем „на своју страну као и некоје саветнике, „што ми је погало за руком. Као гато је „речено, Југовић има велику странку „како у управном Савету тако и у на„роду против Родофиникина. Користе,,ћи се тиме рекао сам Југовићу: »при »таквим приликама, драги пријатељу, мо»рамо сад бити врло обазриви, морамо »много радити те да неколике међу са»ветничким првацима придобијемо на »своју страну, да ове Родофиникипове »намере и планове не само осујетимо »већ да их омразимо код народа и тиме „гато скорије остваримо наше планове „уговорене у Букурешту и ову земљу „доведемо под власт аустријску». „Ово је једини пут, одговорио ми је »он, а ја на томе радим има вигае вре„мена и придобио сам на своју страну „познатога Јеремију Т&гића, Ђорђа По„иовића и Михаила ФилииовиАа , и још „морам придобити Живкови&а и ТомиПа »и онда смо успели. Томић ми је и школ„ски друг а од сада и мој пријатељ и с „њиме ћу већ сутра говорити, а пошто „је он са Шивковићем добар пријатељ, »можда ћу и ту што год успети. „Другога јутра отидем одмах Томићу »а за тим Шивковићу у посету. Они су »ме питали откуда долазим и зашто ни»сам код Руса остао или код Ипсилаи»това корпуса? Одговорио сам им с пре»зривнм тоном: Долазим из Букурешта »и немам вигае вољс, да служим код »Руса, пошто много обећавају а мало »испуњавају... Тако су прогале годипе »послали само 1000 војника у помоћ. У „даљем разговору нисам одобравао (ру»софилску) политику и бавећи се три дана »у разговору, припремао сам земљигате »и наговорио их, да раде у корист Ау»стрије. Они су ми одобравали и са мном »се сложили. А пошто сам са Шивкови»ћем давно познат спријатељио сам се »и са Томићем... После тога отишао сам »другим својим познаницима, којима сам, »да бих заметнуо траг, говорио, како су