Policijski glasnik

№0Ј 48. и 49.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСИИК

СТРАНА 385.

жилац: Је ли амрел дошао кроз отво)»ен или кроззатворен прозор? Сведок: Прозор је био затворен. — Државни тужилац: И окна се нису разбнла? Седок: Пису. Једнога вечера пооле одржапе седнице код госпође Роте посетили смо још једну каФану на пијаци Бел-алијанс. Пошто смо сели, рекох ја: чудим се, да ја још нисам добио никакав апорт. Тада се госпођа Роте маши руком у једиу вазу, која је стојала, на симсу, извади један колач сломи га и нзвади једаи крст, који ми даде. — Предс.: Је ли крст био од блеха? Сведок: Јесте, бпо је блехан. (Општи смех). Једном ми је госпођа Роте рекла у трансу, како види, да се внше моје главе лепрша једна црна застава. И доцније се у нашој породици десио један жалостан случај. — Глумац Макс Бергер сведочио је, како је он видовит и како је на једној седницн, кад му је госпођа Роте апортила један букет мпрта од стране његовог покојног оца, јасно видео, да се на врховима прстију госпође Роте образовала нека магла, нз које је поникао букет. На другој једној седници он је видео своју бабу са једном поморанџом у руци; поморанџа је имала, дршку са три до четири листа. Ја сам упнтао привиђење: „Ко си ти?« оно је одговорило: Ти си ме већ видео, ја сам твоја баба. — Браннлац Д-р Швинд: Зар Ви не правите од ваше видовитости занат? Сведок: Никако. — Бран.: Ви се тако исто нисте због видовитости отпадили од религије? Сведок: Нисам, баш напротив. Раније сам био слободне религије, али ме је спиритизам повратио вери. Вера је у мени сада тако дубоко укорењена, да мн она помаже у свима ударцима судбине. (сврши-ке се)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ.

(нАСТАВАк) Имао сам испод робијашког капута грађанско одело, а то мој иови друг није ни ириметио. Жица је заменила ексер на лисицама и ја сам био готов да пођем. Трећега дана од када сам преведен, изађем у радионицу и кажем да хоћу аргусенима. »Одлази, ниткове, рече ми чича Матија, није време!" У^ем у ужарницу; место ми изгледаше згодно; кажем другу да ми се иде напоље, он ми показа неке дашчаре иза којих могу радити шта ми је воља. Тек што ме он беше изгубио из вида бацим црвену капу, скинем лисице и запнем бежати у правцу пристаништа. Ту су тада спремали Фрегату Мирон, једпу од оних које су Наполеона и љегову свиту вратило из Египта. Уђем на лађу и затражнм мајстора дрводељу, а знао сам да је он у болници. Кувар коме сам се обратио помисли да сам неко од њихово посаде. Ухватим се за ту његову заблуду и да бих га још више уверио, познав по на-

гласку да је Аверњапац ночнем с њим разговор у наречју његовога краја ; међутим био сам као па трњу; четрдесет парова робијаша радили су лва корака од нас и свакога часа могли су ме познати. У том један чамац пође у варош, ја потрчнм и дограбив једно весло секао сам галасе као стари морнар; ускоро стигосмо у Тулон. Жу шо сам да се дохватим поља и дођем на Италнјанску каппју али ту нпко није могао изиКи који нпје имао зелену карту, нздану од оиштине, п мене вратише. Док сам се промишљао како да докажем да се та забрана не односи на мене, чујем три топовска пуцња који су објављнвали моје бегство. У том тренутку нека дрхтавнца ме пређе од главе до пете, већ сам се видео окружен аргусенима и свом заводском војском ; чинило ми се да излазим пред опога честитога комесара, кога сам тако нечасно преварио: — ако ме ухвате пропао сам! Сав предат овим жалосним мислима удаљим се л^урно и да бих што мање света срео уиутим се ка бедему. Кад сам стигао на једно усамљено место ишао сам ^полако као човек који не зна куда ће па се саветује са самим собом. У том при^е ми једна женска и упита ме колико је сати, ја јој одговорим да не знам; она поче да разговара о лепом времену и позва ме да пођем с њом, „Нећемо далеко, четири корака одавде, неће вас нико видети«, додаде она. Прилика да нађем склониште беше врло лепа и нисам је хтео пропуститн, Ово ме чељаде одведе у неку собу на тавану где сам се мало окрепио. Док смо ми разговарали чуше се друга три топовска пуцња. »Браво, повика ова жена са неким задовољством, то је други који је дапас побегао«. — А што, лепо дете, рекох јој ја, теби то чини задовољство? да се не надаш да добијеш награду ? — Ја! ти мене не познајеш ни мало. — Зпам, али педесед динара су увек добро дошли и ја те уверавам ако један од ових јунака надне под моју руку... — Ви сте несрећник! викну она и ману руком као да ме тера. Ја сам доиста сирота девојка, али никад Целестина неће јести тај »хлеб«. На ове речи, које она изговори свесрдно и у које се није могло сумњати, ја јој поверим моју тајну. Не могу да изразим колико се она заузе за моју судбину од тог часа кад дознаде да сам робијаш. „Боже, рече она, сви су они које сам спасла за жаљење, а ја сам их спасла више! а затим као да је пешто размишљала додаде: не брипи ништа, нмам ја љубавника који има зелепу карту, сутра ћу је узајмити те се ти послужи, а кад будеш ван вароши ти ћеш је оставити под камен, који ћу ти озпачити. Дотле, пошто овде нпсмо снгурни одвешћу те у моју собу". Кад смо стпгли она ми рече да ме оставља за један тренутак самог. „Треба да известим мог љубавиика, рече ми она, вратићу се одмах". Жене су врло препредене и поред све њене толике пажње бојао сам се преваре; може бити Целестина је изашла баш да ме оптужи, и, она не беше још ни на улаци а ја сиђем брзо низ степенице. »Е, е,

повика ова девојка, да те нпје страх? Ако сумњаш хајде п ти самном". [1омислно сам да је паметније надзираиати је изближе и пођемо заједно и ако нисам знао куда ћемо. Нисмо ишли неколико корачајн па сретосмо неку пратњу. »Ио1)И и ти с њима, речо ми она, и спасао си се". Док сам се ја сетио да јој благодарим ње нестаде. ГТратња је била велика и ја се умешам у свет, и да не би изгледао као ту1)ИН упустим се у разговор са једним мрнарем, који ме изазва чак да хвалим покојника, Кад сам ирешао бедеме плакао сам готово од радости и да се не бих пздао терао сам до краја: дошао сам са пратњом на гробље, и пошто сам бацио грудву земље у гроб одвојим се и окренем је цшм околишпом путањом. Ишао сам врло дуго не губећи из вида Тулон. Око пет сати иред вече улазећи у неку јелову шу.му приметпм једног човека са пушком, Како је био добро обучен и пмао ловачку торбу помислио сам да је ловац, али видев да му нз појаса вирп пиштољ побојао сам се да није који из околине, који је на иуцањ топова иошао у поље да тражи одбеглог робпјаша. Ако су моја опажања била тачна, свако бегство је било немогућно; нзгледало ми је боље ићи напред него узмицати п ја се тако решим. Кад сам му се приближно толико да би га могао одмпх шчепати, ако бн се показао пепријатељскн, питам га за пут у Екс. — »Пречица нлидрум?® одговори он са неким значајним нзразом. — Свеједно, рекнем ја надајући се да овом немарношћу отклоним сваку сумњу. — »Онда иднте овом путањом, она ћевас одвести ираво на жандармску стражару, и ако вас мрзи да путујете сами можете одатле поштом". На помен жандарма ја пребледе, Непознати примети какав јеутисак намене учинно. „Хајдмо, хајдмо, рече он видим, да ви не мислите ићи друмом ако се не журите ја ћу вас одвести до села Пуријер које је свега дво миље од Екса, Видео сам да он добро познаје место и пристапем да га чекам. Не мичући се с места он ми тада показа шуму у коју је он имао доћи. Два сата прођоше док је он свршио свој посао те најзад до1)в. »На ноге!" рече ми. Дигне.м се и пођем за њим и кад сам мислио да смо још у сред шуме били смо већ на крају иа педесет корака од једне куће пред којо.м су седели — жандарми. Видећн њихове униФорме ја задрхтим. „Е, шта вам јо ? упнта ме мој вођ, бојите се да вас пе издам ? Ако се бојите ево вам да се браните". У исто време он ми пружи своје пиштоље; ја то одбнјем. „У добрн час! рече ои и стсже ми руку да искаже задовољство због овог доказа поверења". Заклонив се нза жбуња који беше поре'д пута ми отадосмо; нисам знао циљ гога заустављања тако блнзу непријатеља. Стојали смо дуго; најзад у сумрак угледасмо да од Тулопа долазе једна поштаиска кола праћена са четири жандарма; ове лсандарме сменише друга четири из одреда, који нам је бно тако близу. Кола иродуже пут и ускоро