Policijski glasnik

ВРОЈ 10.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 75.

нначи, да је код нас иста усвојена. 11ошто је усвојена колоктивност, не можо шоф породице ни у ком случају добити српско поданство без жене и њеног пристанка, и боз свих малолетних чланова породице: то је с иогледом на јаштоправну природу. — Због личне слободе, пунолетна доца могу да траже прироЈ)Сње оделито од оца или уз оца. — Способност пак онога, који хоће да мења поданство треба ценити по законима његове државе, јер су ти закони послодица прилика живота у тој држави; али како и промењене локално прилике уз времо утичу на лрироду човокову, то овде треба датп једно умерење : сем ако је рођен и одгајен у држави где се прирађа. За прирођење странаца постоји уредба прописана 2. маја 1844. године. Према тачки 2. то уродбе, иста важи за оне „који са израженом жољом и иамером из страног поданства излазе и у сажитољство српско прелазе". По тој уредби: дотично лицо подноћо молбу доказујући своја својства, владање, имаовно стан.е, занимање, и по томо ће добити уверење, да ће бити примљено у српско грађанство, када отпуст из страног држављанства поднесо; тај отлуст мора поднети у року од године дана од добивеног уворсња; кад се отпуст поднесе издаје му се решење, да со прима у српско поданство, пошто Формалну заклетву па српско грађанство положи, по чому му со издајо сведочанство на српско ноданство; одлуке доноси Министар Унутрашњих Дела. За тим је дошла уредба од 14. августа 1851. године, којом се објашњава, да уредба од 2. маја 1844. годино важи само за оне странцо, који су седам година провели у Србији, па после зажеле из свог страног поданства иступити. Најзад је дошла уредба од 20. јануара 1860. године, по којој: странац, који са урсдном исправом или без ове дође у Србију, бнћо примљсн лод заштиту српску, ако се обрати власти за исту; странци, који седам година под заштитом српском часно, поштено а без прекидања лроведу, могу и без отпуста из пређашње своје поданичке свсзе на српско поданство ноложити заклетву, која им со из основаних узрока и отказати може. Ове три уредбе, које имају снагу закона, треба довостн у везу ме!)у собом и у везу са паређењем нз § 44. грађанског закона. Постоји мишљењо, да се у смислу § 44. грађанског закона тражи, пошто се туђе грађанство никоме но натура, да је дотично лице дало пристанак на задобијање новог држављанства било изрично бпло пређутним начином т. ј. на основу каквог акта из кога се може закључити о приотанку, — али да јо тај прећутни начин укинут уредбом од 2. маја 1844. године. Ми смо међу тим мишљења, да пристанак може бити и прећутан, кад год ноко живи у Србији содам година под условима из § 44. грађанског закона и оним из уредбе од 20. јануара 1800. године, јор уредба, која тражи изричну жељу за стуиање у лоданство (по молби),

од 2. маја 1844. године, гог.орн само о оним странцима, којн истина живе седам година у Србијн, али који намеру за постајањем срлским подаником нису за то време изражавали нити уживали српску заштиту у потпунијем смислу речи, већ одржавалп поданичку везу са својом страном државом, од које мора да траже и отпуст из гра^анства. Наше мишљење брани и 2. тачка уредбе од 2. маја 1844. године. Прирођењо бива под условима: седам пуних година провести у Србији онако како је наређено у § 44. грађанског закона и уродби од 20. јануара 1860. годино под занггитом српских закона, или содам година провести у Србији под заштитом стране државе, са којом сс веза одржава. и по томе добитн уредан отпуст из грађанства те стране држапе. Помонули смо, да нациоиалитот стоји у вези са природним особинама и осоћајима човековим. Као што се лрирода човека ла и осећање његово не мсња на пречац. тако исто и грађанство једнога човека не можо путем прирођсња да се промени иа пречац. Потробпо јс, да дуже или краће време човек стоји у вези са земљом, која ћс му бити нова домовина, и да со у тој зомљи уживи. С тога се за прирођење тражи услов: бављење седам година на територији српско државе — управо стварни и времени додир са новом домовином. Пород вбље дотичног лица и пристанка државе, тражи се п озбиљност за натурализацију; тражи се, да је лице домицилирано у земљи где со прнрађа. Али и мимо тога наш грађански закон у § 44. и уредба од 20. јануара 1860. године предвиђају, да ће се, у изузетним ириликама и са каквих нарочитих обзира, моћи и без опредељеног вромена нребивања добијати српско грађанство путем нарочито дозволе Владаоца по сагласно,сти са Државним Саветом (тачка 9. члана 5. закона о уређењу Државног Савота). Ово није редовно прирођење, воћ изузотно, и за њега није возан никакав рок за бављоње у Србији; тражи се једино да постоји домицил у Србији, јер прирођење мора бити озбиљно. За изузетио нрирођење није никојим законским прописом лредвиђено, да ће заинтересовано лице прибављати уверење, да ће у српско поданство бити примљено када поднесе отпуст из досадањег грађаиства, и да мора принети свој отпуст, — што значи, да со изузетно прирођење може вршити и без отпуста, као што надлежне власти, у циљу избсгпућа дуплога грађанства, могу нријем у држављанство условљавати у конкретним случајсвима отпустом (што често у примони бива). Изузотно ступање у српско лоданство решава Државни Савет, а то Владалац указом одобрава. Мењањо поданства не сме се дозвољавати у циљу преварном н, пр. у цнљу ослобођења војне обавезе, у циљу избегавања кривичне одговорности (екстрадиције), у циљу развода брака и ступања у нови брак итп. Кад се покаже, да неко хоће да мења поданство у задњој намери, дужност је државе. од које со тражи прирођење, датаквог странца не прими

у грађанетво, а право је државе, из које је дотични грађании, да извршено прирођење но призна. Одстрањење постојања задње намере огледа се у сталиом и дужевременом иастањењу на територији државе, где се жсли природити; нема ли таквог настањења, природно, јавља се сумња о ноискрености и о теж'њи за изигравања закоиа друге земље. Искреност со доказујо урегистравањем намсра и публицитстом; код нас се она констатујо тражењем, да со ступи под заштиту српских закона сходно уредби од 20.јануара 1860. годинС. Према томе наше изузетно ступање у иоданство, пошто се не тражн никакво вроме бављења у зсмљи, може да трпи прекора, јер омогућава извршењ превариих памера па по томе и стицање више поданствау истој особи. Ово. изузетно ступање у српско грађанство попуњава корисно лразиину у нашем грађанском закону, у погледу олакшавања повраћаја у поданство деце бпвших наших поданика и бивших наших поданика у општо; у неким страним законима има предвиђоне нарочите олакшице о стуиању у нодаиство за оне, чнји су родитељи билн поданицИ дотичне државе ла експатријацијом поданство изгубили, као и за оие који су некада били њенп поданици; слпчних одр даба у нашим законима нема. ПјЈирођени Србин нзједначава се у поглоду права са Србином, који је грађании српски по рођоњу, под следећим ограничењима у иоглоду министровања, права бити народни посланик и права на државну службу: по члану 132. Устава Министар може бити и ирирођепи Србин, ако је пет година настањен у Србији; по члану 95. Устава за пародног лослаиика може бити изабран п прирођсни Србин, настањен пет година у Србији; по члану 182. Устава прирођени српски грађани нмају права на службу државну, само ако су пет година настањеии у Србији, а нрирођеницп, који још пису настањени пет година у Србији, могу бити примљени у државну службу само нод уговором и то у извесним случајима које закон изрично предвиђа. Наређења, и ако уставна, која чешће пису била примоњивања. — Изједначавање са Србином, који је поданик српски по рођењу, треба ])азумети тако, да прирођењо илак нема ретроактивно дојство, јер оно важи само за будућност. Натурализација таква признаје се у међународним односима, пошто је она у вези са слободом човековом, •— сем кад се види, да се њоме ишло на превару н. пр. кад со иеко наскоро после натурализације у другој држави понова стално настани у држави, која му јо раније била домовина, или кад иосле промењеног поданства промени поданство браком итп. Ипак о нашем изузетном ступању у српско грађанство као да не воде друге државе много рачуна иа случај, кад Нису дале отпуст својим поданицима ради ступања у српско грађанство. (настлвиће се)