Policijski glasnik

ВРОЈ 33.

ПОЛИЦИ.ТСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 259.

набави сељачко одело и перику, пређе целу Провансу, дочепа се Пиринеја и пређе у Шианнју. Био је спашеп. Али требало је жииети; он ступи у војску генерала Мине, коју овај беше иовео да браии Каталопију од трупа Монсејевих и Диезмових. бораше се храбро, доби за капетана, а затим за мајора. Под именом де Понтис издавао се за роајалисту п причао, да јо био ухваћен у некој закери и стрпан у Бонапартино затворс, па одатло побогао. — Године 1810. био је командапт једног пука и каваљер ордена Алкантара и Светога Владимира. Дозвољено је замишљати, да со је некадашњи робијаш, стављајући на груди ове знаке почасти, слатко смејао у себи. Некадашњи Коањар, а сада хидалго Понтис, упознао се је у Барцелонп са Розом Марсен, која јо прп тога била неколико година у служби код једнога скоро умрлог старог франц.уског омиграпта, граФа од Свете Јелене. Она јо остала без икаквих средстава за живот, осим ноколико иакита и јодног лочата са оружјем њенога бившог газде. Коањар јеузе ксоби, и од тада јо обазриво додавао своме имену звучну титулу од Свете Јолено. Командант Поптис од Свете Јолене! То јо мирисало на стару Француску, и осигурало би староме гренадиру Конвента лепу будуКност код Бурбона у Шпанији, да му судбина није била неверна. Цело Пиринојско полуострво било је заузето Наполеоновом војском. Заробљен у једној битци, Коањар би одведен у у Француски логор; тамо је ризиковао или да каже ко је, па да буде враКен на галије, или да будо као емигрант стрељан, што се борио против Француске. Сваки други би ту рђаво прошао. Али наш робијаш имао је самопоуздања и умошности, а осим тога смео је смело да обмане, што је у овом случају вредоло вишо него чиста савест. И тако се он са врло великом корпшКу спасао. Он се толико допао геноралу Султу, пред кога су га одволи, и који је собе сматрао за доброг нознаваоца људи, да га је овај чувени ратник превео у Француску војску, и поставио за команданта стотог пука. У то вромо, када су ратни лозови Фантастично скакали, бивши друг робнјаша Даријуса требао јо само да живи, па да једнога дана постанс маршал Француске, принц, нли чак као по нокн другови, краљ какве посродие провинције. У аудијенцији код Краља. Али је њега чекала друга судбина. До1)оше рђави дани. Звезда Паполеонова поче да бледи, Француска војска мораде напустити Шпанију, и ускоро се је чуло да Ке Француска бити враћена Бурбонима, јер јо Напалеон абднцирао. Луј XVIII је био краљ; ратови су били свршени и стари ред повраКен. То се Коањару није допадало. .Чар да се задовољи скромном мајорском пензијом ? Зар да со реши да живи у миру, да гаји своју баштицу и сећа се старог позива ? Обазривост му је то саветовала; јер, тражити какав видан положај у времену кад осетљива и оштроумна аристокрација са свију страна

тражн своја стара права, било би оласно. Коањор се посаветова са Розом Марсен, која га не беше напустила, и реши се најзад дрско да се настани у Паризу, под именом граФа од Свете Јелоне. Из почетка, у нероду Ресторације, све јо ишло добро. Толико је Фантома тада изашло из толико заборављених гробова, данањихнико нијо обраћао пажњу. Из свију крајева Француске лојављивали су се представници великих руинираних иородица, или угашенс славе, тражећи ко своја конФискована имања, ко свој положај на двору, а који пак положај у војсци, номајући друге пропоруке до те, што је изгубио све сроднике на гилотини, или што јс викао Живео краљ. „сасвим тихо" за време Узурпаторове владе. Граа> од Свете Јелене није тражио ништа друго, до да изјави Његовом Величанству готовост да умре за краљевску ствар. Краљ прими врло лријатно овога »потомка" старих јунака, и Коањар је морао да осети особито узбуђеп.е, док је накиКен ордењем и гурајући највећу господу пролазио кроз оие Тиљерије, у којима је некада, као прост гренадир, чувао сгражу на вратима Комитета за чување реда. Али ма колика да је била његова смелост, ипак је знао да Ке доКи тренутак, кад Ке морати оправдати своје име, и с тога се реши да набави хартије за индентпФиковање. Роза Марсен се сеКаше да је правн граФ од Свето Јелене водио пор( кло од Сен-Пјер-Дишмен-а, сола у Вандеји, чије су архнве мора бити изгореле за време Роволуције. Коањар се с тога обрати тамошњом кмету, који му одговори да је архива недирнута, али да у њој нијо било имена Свето Јелене. Стари робијаш остајо без нкаквих хартија све до годино 1814, када чу да су Пруси запалили Соасонску општпну и да ни једна хартпја није спашена. Лажни граФ од Споте Јелено отпутова одмах за Соасон. Сиђе у крчму Ба ^гозаеШе, наручи богат ручак, нареди да зовну крчмарицу, збуњену доласком тако всликог господина, који на својој униФорми, поред крста Св. Луја, носи крст Легпје части и много друго ордење. Један лакеј стоји попизно иза његово столице; јер, је за ту улогу, Пјер ангажовао свога брата Александра, рђавог човека, који је пробао разне занате, и нигде се нија скрасио. Фамилпрајним тоном, племнити путник запита крчмарицу да није чула за један догађај, који се догодио пре четрдесетпет година у њеној крчми: једна врло волика дама, путујуКи са својпм мужем и свитом, зауставила се у крчми Ба §то88е-1;е1;е, и ту донела на свет једног снна. »Та је дама била моја мати, добра жоно, додаје добродушно граф од Свете Јелене, а дете, то сам ја. <( Крчмарица јо збуКена чашћу коју јо учинио њеној куКи један тако велики господин, да ту први угледа света; али ипак признаје да никад није чула за тај догађај. ГраФ, продужујућн причу, кажо да је у тамошњој цркви крштен, и да данас остаје једино зато у Соасоиу да види место у коме је рођен и да узме, помоћу

рсгистра оиштинског, своје крштено писмо. Хоће да види који су му били сведоци у цркви и, ако су у животу да их богато награди. Али му на то крчмарица рече да Ке то тешко ићи, јер су сви стари регистри изгорели, што ствара многе ненрпјатности тамошњим људима. ГраФ је то и очекивао; он показиваше велико негодовање и праћен лакејом оде у олштину, распитиваше се код чнновника, увери се да нишга није спашено, тражаше доказе, бешњашо, обавештаваше се, и тек се онда умири, кад му рекоше да се крштено писмо може заменити сведочанством познатих лица. „Господин граф треба само да се обрати своме нотару и, на потпис шест часних сведока, добиће документа", рекоше му у општини. Он со одмах врати у Париз и код нотара Моранда, сведочанство је после неколико дана написано и потписано најлепшим именима. Не зна се која су та имена, алн је сигурно да су со под њима крили граФови другови оа робије : Ло Гро, Ла Рускај, „Млинаров син® и други, које је оиај пашао на париској калдрми и узео за ту сврху. Дакле сад му ннко нншта нијо могао. Али једнога дана Наполеон побеже са острва Елбо и за двадесет дана поврати своје царство. Овај акт тога велнког човека поремети многе људе ; али нико није био толико уплашон, као гроФ од Свете Јолене. (НАСТАВИЋЕ СЕ) -Е>:т.=<а« ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(нАСТАВАк) У публпци се чују гласови које су пустили полициски чиновници да сам ја навео доктора Терија и да сам му, тако реКи, утрапио у руке алатке за прављење лажног новца. Нека со читалац сети опога што ми је код Бујена одговорио кад сам покушао да га одвратим од те кажњиве радње, и онда нека цени да ли је Терије такав човок да се може навести. У једној прсстоницн тако многољудној као што је Париз, има нрилично сумњивих места; то су она места где со покварени људн састају. Да бих те људе могао видети и надзиравати, ја сам намсрно посеКивао сва та места мењајући чосто име и одело као човек, коме је потребно да се сакрије од полиције, и сви крадљивци, које сам тамо виђао, мислилн су да сам од њихових. Уворони да сам утекао из каквог затвора, они су со марљиво трудили да ме чак и крију, јер не само што су имали у мепо поверења него су мо и волели; они су ми такође казивали своје планове и само зато, да сс не би излагао већој опасности, пошто сам лобегли хапсеник, нису ме позвали да учествујем у њиховим делима. Међутим, као што ће се видети даљо, нису били сви водили рачуна о томе. Било је већ неколико месеци како сам се био лредао тајним истраживањима кадСлучајно сретнем Сен-Жермена, онога