Policijski glasnik

СТРАНА 92.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 12.

— Не, госпођице, нс. Случајеви те врсте искључени су. Два су још могућа!.. Али ми немамо права да претпоставимо да се случај три пут јавља и успева да се понавља под тако необичпим околностима. Зато сам и рачунао да ми је дозвољено да вам дођем у помоћ. Па како мој успех може бити осигуран само тако, ако остане у тајности, ја се нисам устезао да на овај начин > ђем п избегнем врата. Било је време како ви рекосто. Непрпјатељ вас је и у овом данашњем случају опет напао. — Како!... Вимислите... Не, то није могуће... ја не могу да верујем. Лупен дохвати ланац, и показа јој : — Погледајте последњу алку. Нема сумњо да је била престружена, јер без тога лаиац ове јачине не би могао попустити. У осталом зар ово није очигледан знак да је престружена. Жапа преблоде, страх је изменио њено лепо лице. — Али коме то треба? шапутала је она... Ја нпкоме зла не чиним. А међутим нзвссно је да ви имате право. Шта в и ш е . . . — Затим заврши тише: — Шта више пнтам се да иста опасност н мом оцу но прети. — Јесу ли и њега нападали? — Не, јер се он не миче из своје собе. Али је његова болест тако тајанствена; он нити има снаге нити може да иде, још добија и гушење — као да му срце стане! Ах какав ужас. Лупен употреби сав аукторитет који би могао имати над њом у сличном тренутку и речо јој: — Не бојте се госпођице. Ако ме само послушате, сигуран сам у успех. — Да, да... врло радо... али је ово „страшно. — Имајте поверења, молим вас и слушајте ме. Потребна су ми нека објашњења. Једно за другим постави јој доста питања, на која Шана одговори брзо. — Ова животиња никад није пуштана? — Никад. — Ко је хранио ? —■ Чувар, пред вече јој је доносио храну. — Он јој се дакле смео приближити без страха. — Да, али само он, јер је пас већ био подивљао. — Ви не сумњате на тог човока? — Ох не... Баптист!.. Никад. — Та ви не видите ни у коме непријатеља. Не, наша послуга нам је веома одана. Они мо сви много воло. —• Ви немате пријатеља у замку ? — Не. — Ни брата? — Не. — Отац вам је јодини заштитник? — Да, ја сам вам већ казала у каквом се стању он налази. — Ви сте му причали о ранијим покушајима ? Јесам, али нисам имала право. Наш лскар стари доктор Герул, забранио ми је да га узбуђујем.

Ваша мајка? — Ње се нс сећам, она је умрла пре шеснаест година, баш тачно пре толико времена. — А колико сте ви тада имали? — Нешто мање од 5 година. — И становали сте овде. — Становала сам у Паризу. Тек је прошле године мој отац купио овај замак. Лупен остаде неколико тренутаказамишљен, па онда рече: — Хвала, госпођице, благодарим вам. За сад су ми ова објашњења довољна. У осталом било би иесмотрено да останем дуже овде. — Али, одговори она, чувар ће одмах наћи псето .. Како да кажом... ко га је убио ? — Ви, госпођице, да би се одбранили од напада. — Ја не носим никад оружје. — Морају веровати да сте ви, рече Лупон, смсшећи се, јер сте га једино ви могли убити. У осталом могу мислити, шта им је воља. Главно је да не посумњају на мене, кад будем долазио у замак. > — Како ? Ви имате намеру ?... — Ја још не знам кад, али ћу доћи. Вечерас још... Тако дакле, понављам вам, да будете мирни, ја одговарам за све. Жана га погледа, и под његовим утицајем... побеђена његовим изгледом који јој је уливао сигурност и веру речо само : — Ја сам мирна. — Онда ће све ићп како треба. Вечорас, госпођице. — Вечерас. Она се удали и Лупен је пратио погледом све док не изчезну за угао од замка, затим рече: — Лепо дето? Било би штета да јој се деси несрећа. Не бринући се много да ћо га ко срести, обазриво преглода у парку и нај мањи кутак, потражи мала ииска врата, која је споља опазио, и која су водила у воћњак, откључа их, узе кључ и продужи пут крај зида и дође до дрвета са кога је био скочио. Два минута доцније већ је био на свом мотосиклу. Соло Мопортис било је готово уз сам замак, Лупен со распита и сазна да доктор Герул станује близу цркве. Он зазвони и кад га уведоше у кабинет за консултацију он се престави под имоном Пола Добреја, који станује у Паризу, у улицу де Сирен, па пошто је у служби Јавне Безбедности, дознао је, помоћу једног поцепаног писма о догађајима, који су доволи у опасност живот г-ђицо Дорееј, дошао је у помоћ младој девојци. М. М. Ј. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Другарица „принцезе« Каролине, Емилија Симоне, или г-ђа Хото, била јо баш од те сорте. Нашао сам је код мајке —

Бариол. Мајка — Бариол, добра жена, ако је то у опште икада била, и часна, колико се то можо бити у њеноме позиву, уживала је неку врсту поштовања ме^у развратницима, који посећују ове радње где се беда и уживање друже. Она је жпва још, али, како више нисам приморан да је пиђам, не знам да ли је њена радња иста онаква какиа је билаувромо кад сам је ја упознао ; она је према мени имала све обзире којо један шпијун може очекивати. Врло јо се обрадовала кад сам је упитао за Емплију Симонс, њену љубимицу, јер је помислила да ми сеЕмилија допала. — Тп је не би тражио кад бих ти је ја хтела дати. — Толико је волите? — Него ! Ја волим жене које со брину о својој деци ; да; кад би их она упропашћпвала ја је не бих погледала! Та сирота мала бића не траже да се роде ; зашто хрпшћани немају толико љубавп према деци к.>лико пмају животиње ?... Ово последње је моје кумче... Исти Хото... сушти отац... Волела бих да јо видим. расте као из воде... Ни од кога се та не плаши, а воћ све разуме... — Развила се пре времена? —- Да и лспа је; права љубав; кад буде имала петнаест година она ће сигурно сама зарађивати мајци колико II мајка. Од ћерке се увек види вајда. — Знам. — Да, да; Бог ћо благословити Емилију; толико врсме већ нпје имала неприлике са људима. — Зар се Бог меша у то ? — Ах, ви безбожници! ви не верујете ни у шта. — А ви амате веру, мајка—Бариол? — Ја мислим да је имам. Јаневолим попове али је ипак имам; нема још осам дана како сам давала деветодневну молитву Св. Женевјеву да ми помогно на лутрији у Брислу; нровукли су ми лоз испод његовог чивота. — А крај од свећо јесто ли... — Ћути, безобразниче! — Кладим се да ви имато више кревета зимзелен освећен на Цвети? — Нешто мало, синовче. Бариол која није волела да со противречи њеном уверењу викну Емилију. — Пожури се рече јој. Чокај да видим да ли је готова. — То ћете добро учинити јер хитам. Емилија ускоро дође са једним ватрогаским капларем, који и не глодајући друге поздрави се с њом и оде. — Пошто је он заборавпо. своје пиће, примети Бариол, вратићемо га у Флашу. — Попићу га ја, рече Емилија. -— А не. — Шалите се ? оно је плаћено. (Пи.јући) Гле има мува. — То ће ти развеселити срце, рекнем ја. — А, ти си то Жиле! Шта радиш у кварту ? — Знао сам да си овде па рекох у соби: хоћу да видим Хотову жену и да је частим једну литру. — Агата, командова Бариол, донеси јодну литру."