Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

248 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

— да је трудна. Стари се двор претвори у неку врсту порођајног института, а по архивама се тражаше церемонијал, какав беше при рођењу садањега Краља (1876), јер сем доктора, ту требаху бити присутни и великодостојници државни, који утврђују „нстинитост“ новорођенчета, наследника престола.

Прођоше и последњи дани априла, а насташе и први дани маја. Краљица, која беше крошњава и „тешка“ и обимом својим по спољашњости одаваше сву величину своје бременитости — још никако да се замучи. Симптоми порођаја не јављаху се никако. Али то и не иде на дан и на сат.. Има још времена. У толико је више, може се рећи, амо напољу, потенцирано одјекивао сваки пулс замишљенога подмладка лозе Обреновића.

С тога општа радозналост рашћаше из дана у дан, из сата у сат. Све очекиваше, кад ће чути пуцањ некаквога великог топа, који ће са 101 метком са бедема града Београда објавити свему свету: да је рођен Обреновић МГ. Чак, кажу, да је и нужна муниција принешена, да се ни тренутка не дангуби, но да се одмах пуни и пуца. Али топ ћуташе и даље, и све више добијаше и он значај сфинкса, који скриваше неку дубоку загонетку, велику тајну...

Међутим, иако шира јавчост очекиваше на објављење истине, она већ беше још од пре петнаест дана позната, али само у интимним круговима двора: Драга не само што неће још родити, но она не беше ни трудна... |

Три лекара: Снегирев, Губаров и Коле то су констатовали, и писменим протоколом, којн су сви потписали, овај разочаравајући и поражавајући ресултат саопштили Краљу Александру. Једновремено су оба руска лекара резултат свога прегледа саопштили и царско-руском посланику, а овај Куму Краљевоме, руском Цару. Видећемо и зашто.

У суботу, 5. маја, имаше да сазна то и сва Србија, цео свет.

Није се имало куд, већ је ваљало објавити да од порођаја нема ништа, или боље рећи ову жалосну вест обући у какву такву погодну форму, при пуштању у свет. У „Српским Новинама“, које су износиле све што се до сада имало рећи о „благословеном стању“, сад се није имало ништа казати. Али за то је прво полуслужбени орган „Дневник“ (бр. 5. од 5. маја 1901) као „службено саопштење“, објавио: да је: „по прегледима и датом мишљењу нарочито позваних стручних лекара, погрешна била дијагноза франц. лекара г. др. Колеа на основу које се порођај Њеног Величанства очекивао...“ „Међутим, по мишљењу лекара, неће с тога бити никаквих рђавих последица за здравље Њеног Величанства, које је сада повољно.“

Све ово што се десило, могло је бити ма чија криза, само не Драгина — наравно са изузетком моралне стране целог догађаја, коме тек имају да следују нова, колико сензациона, толико и жалосна открића. Јер, по себи се разуме, да ова ствар није удешавана тако и за то, да се она сврши једним присиљеним прегледом лекара, него — истинским, живим дететом...