Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 83

новићима: Милошем, Михаилом, Миланом и Александром (од 1859 — 1898), проживљујући и све добре и све лоше прилике, које су га пратиле за четрдесет година. За то дуго време он је видео, пропратио и садејствовао у свима, често бурним догађајима, и тако је срастао са људима, који су од 1858. играли пресудне улоге у Србији. Као такав, митрополит Михаило био је сарадник, пријатељ и друг првацима из Либералне Странке: Ристићу, Грујићу, Милојковићу, Туцаковићу и свима другим. Као такав, он је и доживео и поднео свој незаслужени пад у октобру 1881, прве године после пада Либералне владе. У књизи П. ми смо о овоме опширно говорили; а у књ. Ш. казали смо напред како је Митрополит Михаило понова враћен на свој архијерејски положај (1889.) тек тада када је абдицирао Краљ Милан, а Јов. Ристић постао први Намесник. На том га је положају, после девет година обновљена рада, задесила и смрт.

Смрћу митрополита Михаила, а после смрти (1894.) такође враћенога владике Јеронима, нестало је и последњега представника оне хијерархије, која је збачена 1881—1883. године, и која је понова, као и стара, канонска хијерархија „васпостављена“ 1889. године. Владике: Сава, Инокентије и Мелентије, и ако беху архијереји изабрани у духу „каноничне хијерархије“, то јест оне од 1889. године на овамо, не беху ни један од паћеника из доба прогонства. Док су тако изумрли били представници гоњене хијерархије, као и многи од „неканонске,“ беху од ове последње у животуи у пуној снази бивше владике: Димитрије и Никанор, стављени, као и Мраовић, у пензију 1889. када је црквена управа уступљена представницима старе црквене управе у лицу митрополита Михаила и епископа Јеронима. За живота Јеронимова буде посвећен за жичкога епископа Сава Дечанац, човек осведочених родољубивих подвига, а за тим за тимочкога Мелентије. По смрти пак Јеронима, за нишкога епископа дође Инокентије — сада новоизабрани митрополит, који је припадао једној династичној кући, као ' син чувеног протојереја Јована Павловића из Шапца, посланика на Св, Андрејској Скупштини,

На тако упражњено место ваљало је бирати новога епископа за Нишку епархију. Али у исти мах с том потребом појави се и мисао: да се „канонска хијерархија“, коју су сада представљали новоизабрани митрополит Инокентије и владике Сава и Мелентије, измири са „неканонском“, коју су бар по имену представљали смењене бивше владике Димитрије и Никанор. Први сада је носио титулу активног саветника, а други је, не имајући при разрешењу ни десет година службе, имао неко издржавање и титулу „бившега " владике“, али је као човек иначе зарана имућан живео безбрижно. Мисао о измирењу није се јавила међу архијерејима, који су се бар дотле држали гледишта Митрополита Михаила, који је свако „измирење“ сматрао као канонски немогуће и од потпуног одступања „неканонских“ владика правио услов за свој повратак, а

Пол. Ист. Србије 1У 8