Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

“4 |

ЕШ ве ПН 5 а И Е

па

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 398

"тернираног зета и најпосле у кораку преко Нице, у престоници Шведске — па ће сваки морати поставити справедљиво питање: Је ли овај редак човек, могао све ове терете примати на себе један по један (јер би и цела породица, да је прешла у Швајцарску, била у првом реду под његовим старањем и бригом) и уједно мислити на онако једно опако дело, какав је атентат, и чак, он, — који је главни лични творац дела од 29. маја 1903 — тражити најамнике за тог» И у самој претпоставци било би то смело.

Не треба бити чак психолог по струци, којима су намењени ови изнесени накнадни податци, да се њима позабаве и донесу свој суд, па видети укупни морални стицај, који императивно диктира само један закључак, — онај, који је пуковник Драгутин 1. Димитријевић — Апис, као своју последњу исповест, исказао у својој Последњој Вољи, написаној 11. јуна 1917. два дана пред извршење судске пресуде. Тај акт у целини гласи:

Моја последња воља

„И ако осуђен од оба суда и лишен милости Круне, ја умирем невин у убеђењу, да је моја смрт била потребна Србији из виших разлога.

„Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирнопа, са којом очекујем последњи час. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињења целога Српства и Југословенства, па ћу ја и после своје смрти бити сретан и блажен; а бол, који осећам, што ћу од српске пушке погинути, биће ми чин лак у уверењу, да је та пушка уперена на моје груди, ради добра Србије, ради оног добра Србије и Српског Народа, коме сам ја био. посветио цео свој живот.

„У том свом раду, ја сам можда што шта и погрешно учинио, можда сам се нехотице огрешио о саме интере:е Србије, али ра--

"дећи ја сам и грешио, и ако никад свесно, већ увек убеђено, да

радим увек за добро Србије. Нека ми се опрости за понеку такву погрешку, бар нека ми опросте Срби, а ја ћу се молити Богу, да ми он своју милост подари,“! |

Како племенита последња реч, на ивици гроба. Нигде алузије на какве своје непријатеље, нигде тужбе на незаслужену и страшну судбу. Тако рећи ничега земаљског у овој последњој исповести.

" Даље продужење „Последње воље“ садржи и следеће:

„Са својим стварима чиним овај распоред: %

Новац, који после мене остане, молим да се пошље моме сестрићу Милану Ж. Живановићу, Ђаку избеглици у интернату у Ници. Коњ „Блихер“ молим да се прода држави првенствено, и да се новац добијен од продаје пошаље такође, моме сестрину Милану Живановићу у Ници.

__„Коња „Звездана“, који је престарео, остављам га увиђавности оних, који имају надлежно право да реше, да ли је тај коњ још способан или не. Ако је способан за ма какву службу, онда га уступам радо држави, а ако није, молим да се убије.

„Све остале ствари остављам да се поделе избегличкој сиротињи. Конзерве, дуван и у опште све оно, што је за јело, молим да се подели војницима жандармима, који су ме у затвору чували, место подушја.