Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

36 жив. ЖИВАНОВИЋ

„Никола Пашић — писало је у томе чланку — са срачуњеном,. покривеном нутљивошћу, којом се он увек одликовао, кад год је што сновао, иде кроз Србију, и носи поруке својим пријатељима, да се збратиме са Напредњацима, да узму веру и позаборављају „крвове,“ и сви као један човек пођу на крсташку војну противу.... хе, то читаоци већ знају противу кога. Ту је Либерална Странка на нишану. Вођ Радикални таман пусти чашу у једном месту, диже је већ у другом, да попије у здравље новом, спасоносном непо-

бедимом споразуму Радикално-Напредњачком..... Радикал и Напредњак, то су сад два политичка брата. Сад их, ево, видимо заједно, према томе ће се наши пријатељи равнати... Но ко зна

зашто је и то добро! Знаци времена испољавају се благовремено, да би мудри били на опрезу, да би их умели спазити и прочитати. Нашим пријатељима, дакле, и имамо да пошаљемо ту једину поруку: Либерали, будите сложни, будите на опрезу!“

За то је опет и Рибарац способан за најсупротније обрте, одмах баш у питању о изборима заузео нов засебит положај, који је уносио забуну у и онако тешке прилике а и за самог њега био извор незгода, које су ишле до опасности да буде и затворен. Оправдано или не, тек се Влада почетком априла озбиљно носила мишљу, да предузме мере услед којих би Рибарац био лишен слободе. Разлог за то био је, по нахођењу Владе, неки покушај за два пут наплату неког дуга у име адвокатске награде, од газде и слугу, које је Рибарац бранио и одбранио од оптужбе за убиство. На глас о томе, а по жељи Јована Ристића, писац 0. д. морао је у два маха ићи Министру Унутрашњих Дела, Јеврему Андоновићу, и писати му један пут: да остави Рибарца на миру, у чему се најпосле и успело, и ако је Министар уверавао писца о. д. да он, Министар, зна шта ради, и да га, рече, и писац о. д. познаје као човека пажљива, који неће нешто учинити, док за то нема јакога разлога и законске могућности. Као што рекосмо писац о. д. био је само носилац порука Ристићевих; а Ристић је ове кораке чинио из пуног уверења, да од једног човека, који у странци заузима виђен положај отклони несрећу и компромитовање. Ристић је то чинио, и ако је, мимо посете у Бечу, пре само три месеца имао, поред. осталих непријатности, да претрпи једну тешку увреду од стране, на којој је реч Стојана Рибарца била једино пресудна. Тако је и 30. јануара 1898. Ристић, на своје велико изненађење, добио из варошице Петровца у округу пожаревачком отворен телеграм, у коме му неке опскурне личности изјављују, да га не признају за свога вођу. И ако се Рибарац тога дана, у зимње доба, кад је телеграм стигао, „случајно“ нашао у Београду, чак ишао Ристићу на . разговор, и ограђивао се од овог безобразног испада, знало сеу скоро да је опет на дан одашиљања телеграма био у Петровцу други један адвокат, Ђорђевић, нераздвојни тада приврженик Рибарчев и тумач његових најитимнијих назора и жеља. Да би допунили ову жалосну слику, имамо да додамо: Да је Ристић одмах одговорио потписаним Петровчанима, исто тако телеграмом, да их