Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

38 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

воту — вели — имао посла са много и сваковрсних људи и ћуди, сваком је могао уочити главну црту, али да му то са Рибарцем никако не може да пође за руком. — Ми ћемо још пре истека

ове године (1898. имати да прибележимо и светлијих момената прегнућа и слоге у Странци, али уједно још сад имамо да напоменемо: да је то био последни пламен који је угашен чим се јавио а разривеност у Странци, као последица разних дерања у страну преживела је и све боље покушаје и многе своје добре пријатеље. Износећи све предње податке, ми — и ако то са жаљењем чинимо — само се одужујемо историјској верности и својој савести.

Но сви ови поступци Рибарчеви имају више карактер епизода, које су, на крају крајева, остале без икаквих практичних последица, и за самог Рибарца, а још мање за његову „политику“. Негативан резултат Рибарчеве акције, био је у неку руку слабљење позиције целе Странке. Али нама је драго овде утврдити, да Рибарац бар није због тога лично патио; а напред смо у примедби навели колико заслуге за то отклањање патње има лично Ристић, а донекле и писцу о. д. који је радио по наредби Ристићевој'.

његов прочитао Ристићу, који, и ако је налазио за умесне све изражене мисли, није пропустио нагласити, да писац то није требао да чини. Ристић је могао сматрати, да ће се узети, да је такво писмо отправљено по његовој жељи, а он, и ако је жалио овај неред у Странци, није био човек, који би пристајао за другим и чак склањао далеко млађе од себе, да не чине ово или оно. Ристин је био на чисто, а то је резултат из многих досадашњих поступака: да је стални сепаратизам Рибарчев једно зло с којим се имало рачунати, без наде да ће се оно изменити. За Ристића је остало још само једно да оцени: да ли је бољи отворен прекор или трпељивост. И он је изабрао ово друго.

„Одјеку“ бр. 51. од 15. априла 1898. имамо да захвалимо што је сачувао и текст Рибарчевог изборног прогласа, датнраног: „Пожаревац, априла 1898.“ Кад је био известан, да су му се у самом његовом округу, у ком је био начелник кум н друг његов Коста Јездић, прилике отргле из руку, Рибарац упути проглас један, под изговором да је он само Либералима његова округа (како је то и „Српска Застава“ бр. 45. схватила) но који је дењковима растурен по целој Србији.

Како је овај проглас иначе пун лепих фраза, задирао и у локалне одношаје и био управљен противу многих који су се, у округу пожаревачком, еманциповали од аутора његова, то је њему, као одговор, следовао други локални проглас, од противне стране. Својом садржином овај је одговор доиста био за жаљење и открио је грдну провалу међу људима, који оу се дотле сматрали као пријатељи. Уједво је с тиме испољена и усамљеност Рибарчева. Његов тај проглас, остао је само као дело у покушају, у као једна успомена на — расцеп у странци.

' Потпуности ради имамо ла прибележимо, да је и вођа Радикалне Странке Н. Пашин био предмет пажње од стране владе, која га је оптужила суду за увреду нанесену, кроз „Одјек“ Краљу Милану, и која се кампања најзад свршила осудом Пашићевом на девет месеци затвора, који је он (почев од 6. септембра тек. год.) потпуно и издржао у Пожаревцу. Повод за ову оптужбу и осуду дала је полемика са „Српском Заставом“, коју је „Одјек“ изазвао. Цело пола године беснила је та полемика, у којој је свака страна износила што је имала у резерви противу друге стране. У неком члагку (који није био из пера писца о. д.) пребацивано је Пашићу и његово држање за време рата Србије с Бугарском 1885. и др. Као одговор на то, поред анонимних грдњи, Пашић под потписом покуша да извесне поступке своје оправда, напоменувши, како је он у прошлости „био против Краља Милана“, и та му се реминисценција узме за кривицу, као увреда бив. Краља. Тумачење н извођење увреде било је доиста усиљено, н на првом претресу Пашић буде ослобођен, но по примедбама вишег суда, донесе се друга пресуда и горња осуда, коју