Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ У СРБИЈИ 21

Српски народни пак покрет, који је почео Сабором у Карловцима, када је 1. маја 1848 год. изабран Патријарх и Војвода, узео је у своју струју и савремени нараштај Лицејаца, који с оружјем у руци прелазе Саву и иду у редове бораца, против Маџара. Ту су ови млади интелигентни људи добили и своје огњено крштење, пошто су се једновремено огледали и на другом једном пољу: у акцији око Петровске Скупштине 1848. год. у Крагујевцу, о чему смо напред навели аутентичне податке из списа и говора Јов. Ристића, као савременика и једнога из тога јата нових људи, који се јављају у Србији у времену, када се стари стубови унутрашње политике већ почињу да савијају под притиском новога времена, после 1848 године.

Али ни једна влада, ма како она слаба била, не предаје се тако лако. Најмање је то вољна била учинити влада „Уставобранитеља“, код које је свест о сили и власти била око 1848 године и даље у пуном напону.

Влада је брзо рашчистила, још за трајања Петровске Скупштине, са новим реформаторима. Она их је удалила из Крагујевца, где су они развили своју политичку агитацију и њих као да нестаје са позорнице.

Тако је у ствари и било. Већина њих отишла је ван земље на науке, на Универзитете у Немачкој, Француској и Аустрији. И то, најбољи међу њима, увек као државни питомци — што је једна лепа сведоџба ондашњој влади. Док је она морала у неку руку да гони ове младе људе из Крагујевца и да их има на оку у Београду, она их са похвалном снисходљивошћу одабира и шаље на науке у стране земље. То је и разлог, са кога, у покрету младе интелигенције из 1848. настаје извесно затишје. али после кога постају све више видни ресултати и владине просветне политике и личне ревности младих државних питомаца.) Они се почињу постепено враћати у отаџбину, са одличним сведоџбама, сваки у својој струци, а више њих и са титулом доктора философије, права и т. д. Њихова појава у српском савременом друштву одскакала је од обичне слике, како у ношњи, тако и у новим погледима. Отуда су их назвали „Паризлијама“, а и „Либералима“, пошто су они махом били носиоци нових слободоумних мисли.

У земљи до скора неписменој, у земљи где су главни носиоци највиших државних достојанства били полуписмени или и неписмени, у земљи где је готово сва дотадашња интелигенција, и у администрацији, у судству и у просвети била дошљачкога порекла, — појава високо образованих домородачких представника европске

1) Јов. Ристић, као студент философије на Универзитету у Хајделбергу, ишао је кнезу Милошу и свако вече му читао новине. Кнез би по том улазио у разговоре са студентом о догађајима из прошлости, а за тим би желео да играју познату просту игру „сончину“, при чему би млади Ристић често надиграо старог Господара, коме то не би било право. Најпосле околина кнежева примети младом Ристићу, да „не мора баш он увек добити игру“, што је овај узео на внање, па се после кнев чудио, што његов партнер не види увек да узме карту од вредности!