Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

30 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Сам пак даљи рад Свето-Андрејске Скупштине, после доношења „Закона за Нар. Скупштину“ и у погледу нових установа, жеља и потреба народних и примене нових слободумних начела, предмети су следећих листова.

Из Свето-Андрејске Скупштине и њених главних елемената, Обреновићеваца и Либералне интелегенције произашло је оно, тада велико и моћно ново политичко стабло које је понело и ново име: Народна Либерална Странка. Око овога стабла савијају се и окрећу без мало кроз четврт столећа, политички догађаји у Србији, све до 1880 године.

Отуда је и дошло, да се о Либералној Странци мора за све то време и на првом месту говорити, као носиоцу полит. догађаја; али и као предмету гонења скоро за целе владе кнеза Михаила, све до доношења првог Устава од 1869. када Либерална Странка дефинитивно избија на површину са скоро несавладљивом снагом, кроз даљих дванаест година.

Али нису ишчезли ни елементи, који су из доба владавине Карађорђевића прешли у доба друге владавине Обреновића. Не само што су ови елементи, као што ћемо видети, имали свој броји своје истакнуте полит. личности, већ они су били те необичне среће, да кнез Михаило, ускоро по доласку на владу, види у овим представницима бившег режима и најпогодније људе за спровођење његових владалачких назора. После врло кратког колебања, Кнез се дефинитивно одлучио за њих, за сав остатак своје даље владавине, у којој су школовани представници либералне интелигенције и главне вође Св-Андрејске Скупштине, били предмет безобзирног гоњења, а наслеђени елементи из прошлог режима имали су прилику да се, за то време, довољно ојачају.

Из ових елемената, формирала се дакле, поред Либералне и друга једна странка, која је, према својим фазама развића, имала триразна имена, као: Староконзервативна странка са остатцима бив. режима и са Илијом Гарашанином, Н. Христићем, Мариновићем и др. на челу; Младоконзервативна са приновљеном младом интелигенциом са Чумићем Пироћанцем и нарочито Гарашанином (сином Илијиним) Ст. Новаковићем и др. на челу — све док се није (1881.) преобразила и сама у Напредну Странку, која од 1880. на управи земље дефинитивно одмењује Либералну странку, за владе краља Милана, и скоро све до његове абдикације.

За доба три консервативна кабинета (1873—1875) зачела се и трећа странка, прво појединачним личностима и групама, док и она није дошла до своје потпуне манифастиције и организације 1881, године. То је била по све нова странка, која је понела назив: Радикална и која је после тешких чистилачких мука, нарочито за владе краља Милана, најпосле дошла до неодољиве моћи, као негда и Либерална. Радикална Странка предузима управу земље, тек после абдикације краља Милана, под Краљевским Намесништвом, да се и сама далеко доцније подели и на „Самосталну“ странку и тек после 1903 године, заузима пресудан положај, за дуго и без конкурената, на власти.